Ignac ostaje Ignac

U davna pradavna vremena kad sam bio mladi gusar i tugovao sto moram po najvece blago svog zivota (valjda najvece.. nikad se ne zna) ici na sanjakama koje su vukli sobovi (da ne povjerujes) koje su bile dosta brze, ali ipak sanjke.. Imao sam kopnenu bolest (jer morsku bolest ne mogu gusari imati kad su stalno na moru, ali zato kad dodju na kopno gotovo.. poludio sam bio od stabline zemlje.. nista ne ljulja.. dosadno za riknuti).. uglanvom, bili smo Gamba de legno, Modrobrki, Brzi, Manu (mali od kužine), Toto, ja Ignac zvani Olaf i hrpu sobova.

Krenuli smo kako treba, sredjeni, obuceni dobro u krzna, grickali one tanke salamice (kao zimska od gavrilovica, ali ful tanka) pili rum, osim Tota, Manua (jer nisu polozili gusarski ispit) i sobova (jer su vozili) koji su vukli saonice prema Nordkapp-u.

Toto je zimogrozan ful… Gamba de legno je rekao da moramo srediti i njemu krzno jer je ovako ko u kanotjeri, da ce umrijet od hladnoce, pa mu je teta šnajderica rješila kaputić od dabrovog krzna.. bio je ko davy krocket, samo sto je davy Crocket imao takvu kapu, a Toto je sav stao u tu „kapu“… nisam znao da li je Toto mali ili taj Davy Kroket ima glavu ko špaher na drva… uglavnom .. taj kaputic ga je ful grijao i nije cmoljio non stop kao zubarska bušilica.. nego tranquillo grickao salamice i gledao uokolo.

Modrobrki je rekao da ce nas netko urediti ko zeceve, u smislu da ce nas upucati jer sa tim krznima licimo na medvjede… Olaf/Ignac je umirao od smijeha i ulijevao rum.. ko da je u rodu Gambi… pas bio ako lažem!

I tako vuku nas sobovi, a Manu im je dao usput imena i to: Đuro, Pero, Darko, Mirko, Slavko i Tito. Tito je imao crven nos ko Rudi, a Rudi je bio dobar i vrijedan ko pionir, pa je Manu odmilja Tita zvao Pionir.

Nakon 12 sati vožnje, stali mi usred ničega na sred „ceste“ i napravili kamp. Ignac je bio šegavi na sve je mislio, imali smo i šatore i hranu za sobove i grijalice koje su ful grijale, iako smo bili sa tim krznima obavijeni ko sarmice (mmm sarme.. Manu ih je spremio bio zlunetrebalo za put). Malo umorni, malo izbedirani jer smo vijdeli da ce taj put trajati, poceli smo se zezati da otjeramo lose raspolozenje, a Olaf / ignac je u jednom trenutku izvadio malu reoženicu i poceo svirati i pjevati neku stvar koja mi jos danas sviri tu i tamo u glavi… isla je otprilike ovako… AJ dajte mi vi teeetooo maaaaaaaaa, vinca plavincaaaaaaa trana na naaaaaj!!!!!!!!

Samo sam to zapamtio… nakon tog zvuka, zivotinje su pobježale, Toto je poceo zavijati, a sobovi se trzati. Ignac se smijao i rekao je… ja son istrijon i to kad pivan se cuje do kalavojne i nazad. OK! Shvatili smo… Manu je zaključio… da Olaf da… IGNAC OSTAJE IGNAC… i bilo nam je drago sto je tako. Poceli smo pjevati stare istarske pjesme tako da nismo trebali imati vatru za drzati podalje divlje zvijeri.. svaki put kad bi nesto susnulo ili bi skuzili da dolaze neki vukovi i takve beštije počeli bi pjevati po našu i odmah je bila frka kao i prvi put… dakle, zvijeri bjeze, Toto cvili, a sobovi se trzaju.

Nakon masu vremena (dana), vise nismo ni znali koliko putujemo, poprilicno umorni došli smo konačno na Nordkapp. Svaku vecer smo stali, napravili satore, a koji put bi naisli na neke kuce pa bi nas ugostili neki dobri ljudi… dobar osjecaj je bio putovati kroz tu skoro pustoš, najprije čovjek misli strašno ovo / ono.. kad vidis da priroda i u toj varijanti zna iznenaditi svojom ljepotom. Tu i tamo bi vidjeli i koje zaleđeno jezero ili trk stada sobova u daljini, brda, osobenjake koji su živjeli sami.. pustinjaci.. nisi ih mogao staviti u obične ljude ili su se ponasali ko zvijeri ili kao sveci… svasta, mozda su bas zato zivjeli tako daleko od svijeta i civilizacije.

Kako smo napredovali sve je hladnije i hladnije bilo.. na kraju smo jeli ful masnu hranu i Totu smo morali jos jedan kaputic napraviti jer taj pas je nesto najzimogroznije na planeti… hehehhe…

Kako smo stili na sam vrh, ugledali smo u – nista. Bas nista, obala koja gleda na sjever. Hladno za riknuti. Dobro da smo se istrenirali putem i da smo imali masu hrane i svega tako da nismo riskirali da se zaledimo tamo. Stali smo ispod spomenika koji oznacava najsjeverniju tocku u Europi i Moadrobrki je otvorio mapu. Ignac je otvorio bocu, a Manu torbu sa hranom i poceli smo gledati tu mapu i razmisljati gdje moze biti to ucrtano blago.

I dok smo tako razmisljali, Brzi je otvorio usta… i tu je normalnom razmisljanju dosao kraj… pa je poceo sa pitanjima, a zasto smo tu dosli kad tu nema nicega… a zasto nismo na Tortugi, a zasto… bokte koji put bi se bas zacudio.. pa ko da smo ga ko torbu vozilisa sobom. Nista taj nije zapamtio, ni zastosmo dosli ni da ce biti hladno, bas ga nije briga… e svasta…

Gledamo mi mapu, gledamo oko sebe i vracamo se pomalo od spomenika prema prvom naselju da pojedemo nesto u lokalnoj konobi i konacno spavamo u krevetu nakon x dana sto smo putovali… Gledamo mapu, gledamo okolo i nista… ne moe covjek skuziti u cemo je stos… Dok smo sjedili tako za stolom i narucili blitvu s krumpirom koje nije bilo, pa smo jeli samo krumpir i meso , Manu se igrao sa kartom i rolao je oko boce.. sto mi je islo ful na zivce pa sam mu onako ostro rekao.. MANU.. ne igraj se sa kartom, napravili smo cuda kilometara zbog toga jos nam fali da ostanemo sad bez toga… Kadli! Manu kaže.. ma e Morski daj.. pa sta ne kuzis.. gle ovo… zamotao je kartu oko boce i okrenuo je prema svijetlu i imali smo sta vidjeti!

Pa karta se nije mogla procitati ako nije zamotana oko boce u tome je bio trik! Koja fora eeeej. Znaci, zamotas kartu oko boce i okrenes je prema svijetlu, i onda vidis punu kartu jer je jedan dio nje nacrtan naopacke pa kad sklopis jedne crte preko drugih dobijes puni crtež… AAAAA koja sreca, bas smo bili sretni ful, poceli smo festati i opet smo poceli pjevati one nase… toto je cvilio, zvijeri bjezale i sobovi se trzali…

Drugi dan, krenuli smo u potragu za tim poljem i nakon par sati  dosli smo do jedne ogromne poljane koja gleda na more i ima masu stećaka (kao sto ih je nosio obeliks u stripu – manu ga je zvao debelix) i svi su si slicni.

Gledamo mi to i nikako skuziti sta je sta.. svi su si isti, valjda je blago tu negdje… auuu problemi, ali segavi Modrobrki se sjetio… i kaze… ovaj put imam ja ideju, a ne vjecito da je ima Manu… nasmijali smo se i Modrobrki je predlozio da napravimo jedan visoki drveni stup.. bilo sta da postavimo kako bi vidjeli cijelo polje s visine, jer sigurno je nesto nacrtano s tim stečcima pa cemo skuziti po crtezu gdje da tražimo i šta.

Manu je rekao imam opet ideju! A mi svi sta, osim Modrobrkog koji je rekao, pa zar je moguce vise!

Modrobrki je bio modar od ljubomore, Olaf/Ignac i Gamba od ruma, a mi ostali uključujući sobove smo bili modri od zime Ehehehe…

ali o tome u drugoj priči.

Laku noć gusari

 

capt. Morski Valić (plavi)

 

 

 

Nordkapp via Malmo

Nordkapp via Malmo

U davna pradavna vremena kad sam bio mladi gusar bili smo Modrobrki, Brzi, Gamba de legno, Manu (majstor od kužine), ja i Toto – tuuužni morski pas jaučar… odnosno jazavčar. Tužan je bio zato jer je pustio Malu u Kopenhagenu, pa ga je Manu tješio kobasicama, majstor Toto je malo cvilio zbog brekice, a malo je cvilio zato jer je žicao kobasice, Manu je šizio i govorio mu da šuti i svaki put kad bi to rekao bi mu šišnuo komad kobasice u usta.

Do Malma smo došli brzo… baš ono… čas posla… i kako smo se vezali, na obali nas je čekao Olag Blavi Bak. Nije ga bilo teško uočiti… ogroman lik velik ko medvjed, pod miškom je držao banjicu sladoleda od čokolade i jeo je sa varnjačom (drvenom žlicom). Erik blesavi nas je upozorio da voli sladoled ful (a ko ga ne voli, mislim ono… ) On nam se obratio odmah dok smo pristajali, bacili smo cimu (konopac) i dok je stavljao knop okok bitve kaže: CO MLADICI, CO STE RIVOLI!? Nasmijali smo se i rekao sam mu odmah: ‘rah me uza ko si ti Olaf! Kazao je kako se ustvari zove Ignac i njegovi su iz Tupljaka (kraj Labina), ali da nije mogao ići okolo po svijetu s tim imenom jer ga nitko nije shvaćao ozbiljno, pa je promijenio ime u Olaf, ali da ga ovako i onako svi zovu BAK jer je jak i velik pravi istarski bik. Super lik, skužio je odmah šta nam treba i rekao je da će riješiti put za Nordkapp s „pola snage“ (njegovo pola snage je bilo mojih snaga i pol do dvije, ali ok…)  samo da se moramo čuvati lokalnih lopova jer su opaki.

Manu je bio sretan i nije ga baš bilo previše briga sto su ti lokalni banditi opasni pa kaze… šta to ima veze sto su opasni… pa prošli smo cijeli svijet uzduž i poprijeko, radili svašta… šta će nam tu neki… i mi smo opasni… Toto je odmah počeo lajati iako nije kužio šta Manu govori, ali je vidio da je uzrujan. Nego, kaže Modrobrki… boys… šta ne vidite da prolazimo opet kroz Oslo… svi sretni što ćemo opet proći kroz taj grad, nismo više razmišljali o tim zlikovcima… za svaki slučaj uzeli smo i naše mačeve (iz Toleda) zlunetrebalo… I tako šetamo se mi Malmom i sjeli mi u gostionicu koja se zvala PAK. U gostionici je radila neka debela žena uvijek nasmijana sa dugom plavom kosom i kikicama…

Pričamo mi sa Olafom / Ignacom i priča nam ono kako sad radi rezervne komade za brodove kao što je naš, da će nam srediti i super jedra ako nam fali, provište isto da nema problema i da ima i mlijeko s okusom čokolade ako hoćemo… Naravno da da, kaže Manu, ali imamo ne znamo ni sami koliko do tamo putujemo… u čemu ćemo ga držati… Onda je Olaf/Ignac zvao tu debelu tetu i rekao joj nešto na uho, otišla je u skladište i došla s nekom kartonskom kutijom i dala Olafu/Ignacu… I onda nam je objasnio…

Mlodi to van je pakovanje… tu mliko more biti misec dan i nema problema… MA DAJ! Rekli smo svi ko jedan… OOO pa to je od lič no!!! Još smo malo igrali pikado u oštariji i išli spavati rano da budemo odmoreni kad krenemo za Oslo. Aaaa baš smo se veselili, Gamba se sjetio i kaže: Ej momci! Sjećate se onih medvjedića? Kako su se ono zvali??? Jedan je bio Knut, a drugi mu je bio blesavi brat, pa moramo ih posjetiti, ko zna koliki su sada! Olaf/Ignac je gledao s nevjericom. Co medvidi? Ma co ste pali z mendule mlodi? (u prevodu, ma šta ste pukli ići gledati medvjede eej!) rekao je u čudu. Mi smo rekli da su to naši dragi medvjedići i da smo svojedobno švercali i čokoladu baš u tim krajevima i brod popravljali tu i da su bili s nama i da nema greške, em znamo kraj, em znamo medvjediće… Da, da ma jopet to je blago, medvidi co moj! (negodovao je Ignac)

Znao sam šta ga muči, išao je s nama do Nordkappa, znao je da smo nabrijani, a nismo ni krenuli, a već se veselimo da idemo vidjeti neke medjvede… više mu ni ti lokalni banditi za koje nas je upozorio, nisu djelovali tako strašno… eehhh caro mio Olaf/Ignac.. hehehehe.

Drugo jutro smo se ukrcali, stavili provište i krenuli brodom uz obalu do Osla… Trajalo je dosta to putovanje, a i nisu neka fora ta sjeverna mora. Mi volimo tople krajeve, a nema ni nešto prometa, tako da nema ni gusarenja… dobro da smo imali još novca od Biserujke jer ne bi imali ni za džeparac… nije mogao čovjek opljačakati ni batanu, tuga nevidjena.. i tako stojimo mi naslonjeni na ogradu od broda dok smo polazili iz Malma i Manu pita Gambu… e Gamba ti se sviđa to mlijeko sa okusom čokolade… Gamba kaže onako da ne uvrijedi Manua.. Paaaa ono, ja sam ti više za rum… ovo mi onako nije nešto, a tebi Modri? Super je da… pa kako ćemo zvati to pakovanje koje traje mjesec dana, pitao je Manu, nemam pojma kaže Modrobrki… a čuj… nastavi Manu, probali smo ga u gostioni PAK, donesla nam ga je debela TETA koja ga napravila najvjerojatnije, pa ja bi ga onda nazvao TETAPAK! Gamba onako pospano je pitao šta??? TETRAPAK?? (slabo je i čuo, osim sto je imao drvenu nogu)… smijali smo se i rekli smo DA! TAKO JE! TETRAPAK! Pa red je da bude jednom i po njemu rekao sam… i nastavili smo piti to čokoladno mlijeko u TETRAPAKU ne TETAPAK-u kako smo zsamislili.. super je bilo i uspjeli smo staviti sa strane  malo i za naše medvjediće koje ćemo valjda vidjeti u Oslu.

Kad smo došli u Oslo, krenuli smo poznatim ulicama i unajmili kućicu u luci, dok je Ignac / Olaf išao srediti prijevoz za nas do Nordkappa. Čuli smo, pričalo se da su te jadne medvjediće svugdje šetali i pokazivali, tako da nismo bili sigurni gdje su više, ali svejedno, bez da ikoga išta žicamo i pitamo krenuli smo prema zoološkom vrtu u nadi da čemo ih sresti. I šetamo mi tako zoološkim vrtom i naiđemo na KNUTA! Aaaaa koje iznenađenje! Knut je izrastao u predivnog velikog bijelog medvjeda i nikoga nije prepoznao osim Manua koji je cijeli put bio s njim još dok je bio mali medvjedić na brodu kad smo ga doveli tu. Prema drugima je bio nepovjerljiv, ali okrenuo bi se prema Manu i počeo cviliti ko Toto, čak je i Toto bio u čudu pa je lajao onako ko da pita Vau? Vaauuu? uUUuuuVau? Hehehehhe… Manu ga je uspio pogladiti po trbuhu, ali jako jako oprezno jer je ipak to sad veliki medvjed i ono što je njemu igra tebi „makne“ pola ruke i noge… u igri… i da… nije bilo šanse da mu se nekako da taj tetrapak sa čokoladnim mlijekom. Šteta… C’est la vie! (takav je život) rekao je Gamba de legno (koji je radio i kao krupier u casinu u Parizu par godina pa naucio čovjek i  francuski, ko bi rekao, a? Tu je i izgubio nogu, ali o tome u drugoj priči) i uglavnom, nakon tog susreta, zadovoljni smo se vratili u kuću.

Tu nas je dočekao Olaf i rekao je da je riješio sve i krzna i prijevoz i provište. Sav sretan što nije išao gledati medvjede, rekao je da možemo komotno krenuti na put za dva dana, kad stignu svi sobovi koje je naručio (u rent-a-sob agenciji je išao po njih). Nismo bili baš najsretniji jer nismo išli sa brodom, ali nismo se dali da nas pila to previše iako je to značilo da će Morsko prase biti vezanou Oslu (opet)

Šta ti je život, gusariš, gusariš, a po najveće blago (ako je to istina, a vjerovatno nije) u životu ideš sa rogatim životinjama na super hladna mjesta, svašta mislim.. pa kako? Ehhh…

Ukrcali smo robu i krenuli, ostali smo bez čokoladnog mlijeka jer smo pocikali sve što smo imali, pa nam je ostalo svega drugog i neko piće koje nam je rijesio Ignac za put, ali

 

To je vec druga priča

 

Laku noć gusari

 

Capt. Morski Valić sa sobom (životinjom ne sa samim sobom) u krznenom kaputu (bože sačuvaj)

Biserujka

U davna pradavna vremena kad sam bio mladi gusar bili smo Mordrobrki, Brzi, Gamba de legno, Mane Karakas (on ne, njega smo pustili u Venezueli) Manu (mali od kužine), Toto – morski pas jazavčar, a hobi mu je bi i brodska sirena (ne gola teta pola riba nego sirena, sirenu AUUUUU i to) i ja Morski i koliko sam krkao orecchiette i sve ostalo skoro pa ne više Valić nego val.. a Manu mi je rekao da ako ne poduzmem nešto ću polako postati Tzunami koliko sam debeli (ma je bezobrazan … bez srama baš.. tako svom kapetanu reči, mislim stvaaarno)

I tako, veseli što smo uzeli blago, što smo preživili sve (onaj kameni kolut i to) lagano smo išli Atlantikom prema Mediteranu, odnosno prema špilji Biserujki na otoku Krku. Gamba je pjevao.. beži Tvore, beži Tvore kamen te bu začepil, kamen te bu začepil.. a Modrobrki mu je rekao da se sprda sa nečijom nesrećom i da nije uopće fora (makar smo se svi smijali) i da će garant ostati bez ruma do kraja puta zbog toga (znali smo da će ostati jer ga je bilo malo, ali obzirom je bio praznovjeran htjeli smo ga zezati da je ostao bez ruma zbog pjesmice, heheheheh)

Put je bio super, baš nas je pratilo lijepo vrijeme, a do Krka smo čak stali na par otoka na Jadranu, dok smo prolazili pored nekog otoka neke cure sa čudno obojanim kosama i bikiniju sa čašom za koktele veelikom da samo jedna može napiti cijeli razred gusara početnika su nas zvale da dodjemo na feštu.. mi smo gledali u čudu, Modrobrki se smijao, Brzi je pitao koja fešta? Koji svetac se slavi? A Modrobrki je u smijehu odgovorio Sveti Drogoljub… ma bježimo dečki od tuda to su ona mitska bića kako se zovu ŽRČIKE (moš’ misliti sirene, sirene su mila majka)! Brzi je i dalje navaljivao.. ma dobro šta se slavi?! Nisam imao strpljenja, pa sam mu krenuo odgovoriti, kadli Manu kaže: Ma to ti je Brzi bezveze, ne valja ti to, ostali bi bez blaga i bez broda i ne bi znali da li smo došli ili idemo, kad bi pristali samo na jednu večer tamo… A HA! (Konačno je skužio, mislio sam) , Manu mi je dakle objasnio da ne valja tamo ići jer je skupo… Svi smo rekli samo AAAAAAHHHH ok .. je da (nema spasa bokte, mu objasniti eeej!) Čak je i Toto bio zbunjen kako ne kuži to malo.. mahh možda od previše sunca se maaalo usporio.

Uglavnom, došli mi na Krk i uplovili na mjestu koje se zove Krk (znam da, nije maštovito), tamo smo odmah rješili par magarca da idemo polako do špilje Biserujke. Poznavali smo puno ljudi tamo, jer smo znali otići na godišnji na susjedni otok Cres (u Lubenice) pa smo obišli sve,  tako i Krk, a biserujka mi je bila posebno draga jer je moj daleki rođak Vitezić tamo skrivao blago (pogodi čime se bavio, hehehehe) uglavnom, znali smo sve, dogovor je bio da šjor Vitezić čuva za nagradu u zlatnicima blago, samo je rekao da idemo po malo u špilju jer da je sklisko.

Špilja je predivna, ko da si došao u drugi svijet i vječito je hladno, svijdelo nam se tamo, skoro da ne bi išli koliko je bilo lijepo. Pažljivo smo skrivali blago ispod jednog stalagmita (nakupina od kapljanja vode.. izgleda ko kamen na špic, tako da ako nisi znao di je točno, nema šanse naći to blago.

Izašli smo van iz šiplje i kaže Gamba de legno, ee da vam kažem… mi smo svi rekli AAAaa? (Toto je rekao kao i obicno UUuUUUuu???)  Ajmo do Tribulja kod onog lika što smo mu prodali brod, čuo sam da ima konobu „Kod dibljeg prahca“ i da je poznata po cijelom Jadranu. Brzi je rekao nema šanse. MI smo ostali ko da nas je neko letvom udario.. pa zašto Brzi ne, šta fali mjestu? Kaže brzi ma tamo smrdi za riknuti sto posto…  Mi svi u glas MOLIMM? Odakle ti to? Kaže Brzi, pa kako može biti super neko mjesto koje se zove TRI BULJE?! AAAAAA u tome je problem… smijali smo se dobrih pola sata, ja nisam mogao doći k sebi, nije mi bilo jasno da li mi je draži kad priča ili kad šuti, hehehehehehhe, objasnili smo mu da to nema veze s time i da se čita zajedno a ne odvojeno, Bože dragi….

Došli mi kod čovjeka koji je imao tu pznatu gostijonu i naručili specijalitet kuće, a stari barba kaže… nema ovdje ni kučeta ni mačeta.. imamo diblje prahce i to je to.. ok daj nam onda to.. jedemo mi ustvari šnicle od divlje svinje što je Manu znao spremiti bolje nego ti likovi tamo i počeli se prijsećati di smo bili, kako nam je bilo tu i onda se Modrobrki sjeti.. .ma eeej pa se sjećate da smo trebali ići na Nordkapp pa smo odlagali da ćemo da nećemo.. bo koje? A ma…

Ne, ne a ma rekao je Modrobrki, pa Manu ti se sigurno sjećaš.. govorili smo o Gudrunu plavom prvovenčanom.. njegovo blago na Nordkappu… uuu jeee imaš pravo Modri rekao sam. Da, moramo to obaviti, moramo tamo ići, nikako da se pokrenemo , potpuno sam bio zaboravio… MOŽE!!! AAA svi su bili sretni, Manu je odmah kupio dva buta od divlje svinje da radi šnicle na brodu jer put je dug, a šalšu nećemo više koristiti za spašavalicu ko onaj put kad smo zaglavili u Manausu.. nema smisla (ali smo ipak imali pedeset litara šalše na brodu zlunetrebalo).

Krenuli mi iz Tribulja (NE TRI BULJE) nazad prema Biserujki da uzmemo još zlata (zlunetrebalo) jer put je dug i kad smo došli u mjesto Krk, odlučili pojesti pizzu i malo odmoriti jer nas za dva dana čeka put, ali….

 

To je već druga priča

 

Capt, Morski Valić (sa zlatnicima… zlunetrebalo) hehehhe

Biserujka (instagram)

Salto Angel i skrivena pećina (drugi dio)

U davna pradavna vremena kad sam bio mladi gusar bili smo Modrobrki, Brzi, Gamba de legno, mali Manu (mali od kužine) Toto – morski pas jazavčar, ja i ovaj put nam se pridružio i Mane Karakas.
Ušli mi u tu pečinu koju je skrivao vješto Salto Angel (valjda najveći slap koji sam ikad vidio.. biti će da je najveći slap na svijetu jer sam između ostalog priznati slapolog i imam lentu kraljice Matilde sa dvostrukom krunom, žezlom i zihericom kao nevidjeni član međunarodnog slapološkog društva sa sjedištem u Kuala Lumpuru). Grmila je ta voda, Toto je trtario (nije naviknuo jadan hodati nešto puno po zemlji.. više mu paše paluba Morskog praseta) i Gamba de legno ga je tješio jer ni on nije bio baš presretan i kako je puteljak prema dnu pečine bio uzak i pun kamenja stalno je poskakivao sa tom drvenom nogom, toliko da sam mu rekao Gamba brate, ajde više hodaj normalno skakučeš ko da plešeš potresuljku sa ovim Totom (potresuljka je neki ples koji sam vidio na učki prije sto godina… isto su plesali ko što je Gamba hodao – da ne povjeruješ) .
Dosta smo hodali, osim što je bilo mračno i tu i tamo neki komadi drva prastari bačeni sa strane .. ma ono, nije nam bilo baš previše jasno di smo. Mane kaže, boys.. pomalo ovuda jer ako su domoroci znali napraviti takav mehanizam, ne bi me čudilo da ima klopki ovdje koliko hočeš… i vidi stvarno bilo ih je, bila neka klackalica od drva, ali drvo satrulilo pa se vidjelo šta te može snaći.. padneš u rupu pa te ne izvuče iz nje nitko živ, ali nismo ni mi mone, spremili se sa hranom, vodom, špagama, svijetlom i svime što treba da ne bi nastradali bez veze. Nakon dva sata opreznog hoda, stigli mi do dvorane jedne ne prevelike… ko recimo štajaznam… ko dvije palube morskog praseta… ono ko kod broda smo se osjećali… upalili smo veliku vatru sa tim razbacanim komadima drveta i imali smo šta vidjeti…
WOW… ili UAUuuUUuuUUU (kako bi rekao Toto) Nije bila hrpetina zlata, kaleža i štajaznam.. bio je jedan veliki kovčeg, ali velik velik pun zlatnika i kostur nekog gusara (naravno da znam kojeg, prepoznao sam ga po odjeći.. imao je kaputić na crte bijele i crne.. ne nije navijao za juventus, tada to nije ni postojalo, a gusari i nisu neki nogometaši… više su barabe, zna se).. dakle taj kaputić.. nije mi bilo baš jasno moram priznati.. kako je moguće da je Tvor to ukrao.. ahh ko će ga znati kojim je putem došao tu, kao i mi uostalom.
Modrobrki nije htio maknuti kostur od Tvora jer mu je radilo škifo, Gamba je držao Tota, Manu.. niti pod razno.. uglavnom morao sam ja i nakon što smo sve zlatnike razdjelili, Mane kaže, ajmo dečki nazad van, ma di čemo Van sad kaže Brzi, koji je obično šutio, prespavajmo tu, Manu garant ima pohanih gekona još, imamo sokova i ruma.. ništa nam ne fali, a Modrobrki koji je je uvijek razmišljao unaprijed kaže.. gle ovaj kostur nije ovdje za ništa, ajmo mi polako vani i spavajmo ispred pečine da se ne bi iznenadili kao ovaj jadan gusar ovdje… i fakat!
Krenuli mi nevoljko, Gamba jopet potresujku je šiškao sa Totom, počeli smo mu i pjevati (hej mali opala imas nogu do poda, kako si se spravija nja nja nja nja nja nja nja…) pa je bio i ljut jer ga zezamo, a šta se može mi gusri nikad ne gubimo smisao za humor  Punih vreća u sumrak smo izašli ispred pečine i kako smo izašli, Gamba je malo zastajkivao za nama (voli plesati čovjek putem, hahaha) tako se kameni kolut zatvorio za nama! A Toto i Gamba još unutra! Pa daaaajjj kaže Manu, pa zar opet šou.. U pečini se čulo UUAaauaauUUUU UUAaauaauUUUU… eto na kaže Modrobrki sad će zavijati dok ne pukne ovaj kameni čep od pečine… ne ne kaže Mane Karakas.. dobro je što je Modrobrki rekao, nije tolika drama, sad znam sve! Mi u čudu gledamo Maneta, a on kaže, gledajte ovi domoroci su ludi, napravili su mehanizam sa pješčanim satom u sebi.. ne možeš vjerovati.. kad gurneš one štpove u nos od kamene lubanje otvoriš vrata, ali pokreneš i mehanizam za zatvaranje.. šegavo moram priznati.. možeš unutra, ali ne možeš van jeli? Pa tako nekako, uglavnom imaš vremena dok ne istekne sav pijesak pa se ope vrata zatvaraju.. IMALI SMO SREĆE ZA RIKNUTI kaže Manu, da nije bilo Modrobrkog završili bi ko Tvor bokte… Modrobrki se smijao a Brzi je mlatio po kamenoj lubanji da je razbije (nema šanse) i naravno nije slušao što govori Mane Karakas.
Pa šta nam je raditi onda??? Pa ništa posebno kaže Mane, šišnimo opet ona drva u nos od lubanje i ona će se otvoriti opet na nekoliko sati. Može rekli smo svi i morali smo se derati na sav glas jer Toto je radio neprekidno UUAaauaauUUUU, UUAaauaauUUUU.. bili smo zabrinuti za Gambu de legno, garant mu je morski pas jazavčar oštetio sluh bokte…
Gurnuli mi te štapiće i gle čuda, stvarno opet su se vrata počela otvarati.. Toto je izletio ko raketa, a Gamba de legno je dodeturao i dok smo mu govorili je odgovarao sa A? AAA? ŠTA? Stvarno taj pas laje, cvili i sve ko da je progutao megafon… uglavnom, nakon malo što smo se sredili i vidili da nikome nije ništa osim što je Gamba nagluh od zavijanja, krenuli smo nazad i putem smo razdjelili blago. Koja sreća eej.. nevidjeno nešto.
Ostavili smo našeg dragog prijatelja u njegovoj konobi „trula kobila“ i krenuli odmah na brod, nismo htjeli ostati ni sekunde, sigurniji smo na moru nego po luci da trošimo blago, samo privalčimo pozornost i probleme… Kako smo se ukrcali, Manu je napravio večeru samo takvu, spremio je brodet od kalamara u tijestu.. to je radio samo za velike fešte, a i bila je ako ćemo pravo, di češ veće sreće od maznuti blago lopovu.
Kad smo već zamakli nekoliko milja od obale, pita mali Manu dok je spremao virgin mojito (bez ruma jer i dalje nije položio gusarski ispit.. nije mu baš išla gusarska škola, bio je slab u nekoliko predmeta i to: laganje, obećavanje, nerad i lijenčaranje.. nadali smo se boljem, ali šta se može, ček da naraste, biti će od njega gusar garant, možda neka nova vrsta poštenih gusara ko zna!) , dakle sprema Manu mojito i pita.. i Morski, di ćemo sa tim blagom ne možemo s svime time ni u Port Royale ni na Tortugu, otići će roba po nabavnoj cijeni (mislio je da će nas neko pokrasti) .. rekli smo e da imaš pravo… znam je di ćemo s time.. idemo u Biserujku? Cijela posada je rekla aaaAAA? Toto je rekao OINK! (kao prase jer se ubio od hrane..isto je značilo AAA? Samo na brečijem jeziku), kažem ja, da da .. idemo jedan đir do Jadrana na otok Krk, tamo ima jedna spilja gdje sam se skrivao od crvenih mundira kad sam pomagao velikom Bleku ..
Ali to je već druga priča

Gusarski pozdrav od
Morskog Valića (punog zlata ko domaći burek mesa) i
Gambe de legno u ritmu potresujke (heheheheh)

Salto Angel i skrivena pećina (prvi dio)

U davna pradavna vremena kad sam bio mladi gusar, bila je mala grupa ali odabrana, nas par svega pet i jedna četvrtina (Toto – dugačak ko dva pasa, a visok ko pola istog)…

Krenuli mi put Caracasa, nije to šala, to je cijeli Atlantik za preći, odmah smo rekli našem malom od kužine da se ne zeza sa provištama, jer ako završimo na šalši biti ćemo ludi do Caracasa, a obzirom da je Manu bio od volje kaže on ovako… boys,, ja ću napraviti sarme i to lončinu takvu da ćete se zaželjeti pašte sa šalšom. Riknuli smo od sreće, hvala ti bože rekao je gamba de legno jer je osim polpeta bio super ljubitelj kiselog kupusa.

Napravio je takve sarme da sam ih čak zapisao i u mom dnevniku koliko su bile dobre, a i spasile su nas! Jer sarme su zdrave, ako vrijedi poslovica jedna jabuka na dan – doktor iz kuće van, onda za one sarme od malog Manua ide poslovica (izmisli je mi tada, dakle gusarska poslovica) jedna sarma na dan – bolest, tuga i tapija ne van kuce nego van planete (znamo da, nema rime, ali mi gusari nismo pjesnici).. liječila je ta sarma deset bolesti – pet znanih i pet neznanih.

I tako, krkali mi sarme i plovili za Caracas… ja sam pričao o Manetu, čisto da znaju kod koga idemo. Mane je bio mali debeli i pio je ko gamba de legno i nabrijan na akciju vrlo vrlo.

Nakon više od mjesec dana (skoro dva mjeseca) plovidbe stigli mi u Caracas.. obzirom je to sjeverni dio Južne Amerike (čuj mene, ali stvarno je) uplovili smo u luku. To je stvaro drugi svijet. Da ne bi upadali u oči pravili smo se englezi (imali smo neku robu što smo opljačkali putem neki engleski brod), a i trebalo nam je malo svega, obzirom smo bili ok, nismo nikoga sredili, samo smo ih ostavili u gačama.. (prvi put u životu vidio sam Tota da se smije).

Mane nas je čekao u “Truloj kobili” konobi u luci poznatoj po drevnom konju začavlanom na strop i po Manetu koji je stalno, ali stalno bio tamo. Prva stvar kada nas je vidio je skočio na noge, zagrlio me pozvao nas da sjednemo i kaže, dečki baš sam se spremao ručati, oćete jesti sarme samnom? Ko iz topa smo rekli NE! Rekao je dobro, dobro.. šta sad pa fine sarmice.. opet je čuo NE!

Malo smo se zezali i odmah smo prešli na stvar, gle Mane, rekao sam došli smo s ciljem, imamo mapu do blaga, treba nam vodić i pomoć netko ko je ovdje doma. Kaze Mane, pa ja sam doma” Reci Morski sta god treba, znaš da ćemo rjesiti. Objansio sam mu ukratko naše putešestijei kako smo došli do mape i kako je on taj koji ce nas voditi, onda ćemo djeliti sve u jednakim djelovima, ako ne nadjemo ništa, zna se NO PRAY – NO PAY ( stari gusarska doskočica .. ako nema plijena nema ni plaće).. Mane je rekao ok i unutar dva dana on je spremio sve sto treba za ekspediciju! Dva dana eej.. brzo ko munja!

Krenuli smo prema Salto Angel (andjeoskim vodopadima).. predivna je Venezuela… Mordrobrki je rekao da vrlo vjerovatno se blago krije iza Salto Angel…. a mislim, doći do đavoljih planina, pa spustiti se na Salto Angel.. samo to je podvig,,, bokte ludi su ti likovi di su isli sakriti blago . komentirao je mali Manu, a gamba de legno je rekao pa valjda su znali zašto, evo nas idemo u potragu za njim, ludi smo isto ko i oni,, Totu nije bilo jasno pa mu je grickao drevnu nogu, onako iz zezanja…

Došli mi do Salto Angel, a meni su pohani gekoni i sok od lijane malo dojadili… Manu je bio opaki majstor mogao je napraviti juhu od kamena da je htio.. ali sok od lijane.. bljak!

Došli smo na podnožje planina ispred nas su bili vodopadi… da se ukopaš od toga koliko je to veliko… evo časna gusarska riječ ako sam vidio veće ikad!

Nakon malo razmišljanja i gledanja uokolo.. vijdeli smo znakove na stijeni koji su bili ucratni i na karti, a Modrobrki kaže A HA! Tuda moramo ići, garant ima pećina tu negdje…

Krenuli smo prema pećini, nije nam se dalo napraviti logor nego smo htjeli spavati tamo, zapaliti vatru, pojesti jos malo onih gekona pohanih i odmoriti. Nakon tri sata hoda naišli smo na stijenu sa velikom ucrtnaom lubanjom u krugu, a modrobrki je gledao kartu i rekao… moramo naci dva drva duga bar tri metra i ugurati u nos lubanji (kao oni štapinji za listiti uši samo za king konga)… Mane se odmah stavio u potragu sa Brzim, a Toto im je čuvao leđa i nakon malo evo ti njih iz boške sa mega štapićima za uši i šišnuli smo ih šeko lubanji u nos… onda nakon par sekundi se čulo ŠKLJAK! Kaoda se lubanja malo pomakla… gurnuli mi to i taj kameni krug se otkotrljao najprije unutra u onda u stanu,, ko neki sef u banci… Manu je opet komentirao… bokte ludi su ovi likovi, pa koliko su radili za to.. Mane je rekao, nenenene nisu to lopovi radili, to je tajno skorivšte nekih plemena koji su ovdje živjeli, ali su ovi to iskorisili..

aaaa rekao je Manu… uuuuu rekao je Toto… zapalii smo baklje i krenuli u skrovitu pećinu…

Ali to je već druga priča

Pozdrav iz pećine

capt, Morski Valić (sa bakljom i mačem iz Toleda)

Panj, Casablanca i zlato s odgodom

U davna, pradavna vremena kad sam bio mladi gusar bili smo Modrobrki, Brzi, Gamba de legno, mali Manu (mali od kužine) , ja i Toto – morski pas (kilavi) jazavčar.

Bože dragi kako je bio dug… i u tijelu i u akciji.. kad bi ga zvao Toto, Toto, gledaj ga miš, ulovi ga! Pa taj miš ako nije bio deblji od njega, pospan ili pijan uspio bi pobjeći od njega… on bi nakon pet minuta polako krenuo prema mišu, s noge na nogu,, ko da govori baaaaa uvijek ja… samo ja… jadan ja.. tužnog pogleda bi krenuo prema njemu dok bi mis u to vrijeme stigao napraviti barku i odveslati na obalu… na kraju bi mis naravno pobjegao.. a Toto bi kao fol za njim rekao WUF! (što na brečijem rječniku znači otprilike: imaš sreće što si me zatekao nespremnog.. maaali mišu!) Bio je pas od malo lajanja i još ,manje pokreta.

I tako, prošli mi Gibraltar i krenuli južno uz afričku obalu prema Casablanci (gradu u Maroku)… radovao sam se susretu sa Rickom.. rick je bio amerikanac koji je tamo držao bar .. nije bio baš maštoviti lik, nazvao ga je Rikov american bar. Bio je trgovac drvom iz Njujorka službeno, ali u biti se bavio švercom kave iz južne amerike u afrike u Europu … dakle kolega švercer.. u gusarskim krugovima bio je poznat kao Rik Panj. Taj nadimak je dobio jer je imao široki vrat – ko panj, ko da ima onu bolest gušu, volio je francuski (zato je i bio u Maroku, tamo se govori i francuski) pa sam ga zvao Royale Gushani.

Put do Casablanke je bio lagan, bilo dosta gusara, ali naše Morsko prase je poznato, mjesto da se borimo samo smo si mahali… mjesto da pucamo s topovima jendi na druge, neki su nam salve ispaljivali , prepoznao sam i zvijezdu među gusarima Calico Jack (pricalo je da su ga sredili još u Caribima, kadli on živ.. šegavac..) zanimljiv put uglanvom..

Manu je poludio od pašte, naučili ga kuhari u Bariju raditi domaću paštu.. pa to je nevjerovatno… toliko sam jeo orechiette da sam rekao da ih nikad više neću jesti (možeš misliti kako neću!, Ha!)

Vezali smo naše Morsko prase u luku i krenuli polako prema baru… skužili su nas neki čudaci.. skužili mso i mi njih, ali smo se pravili budale i lagano hodali dok nismo došli u bar.

Ušli smo u bar kod Royle Gushanija.. dočekao nas je u sa osmjehom tako širokim da je sam sebi poljubio ušne resice i imao je dva prednja zlatna zuba velika… lićio je sa njima na dabra iz visokog društva.. još taj vrat… pa kako da se čovjek ne nasmije! HAHAHAHA…

Sjeli smo i odmah ga pitao: ej Royale… reci ti meni ko su ti likovi koji su nas pratili? Neki tvoji? Kaže on .. A HA… pa sam rekao .. očeš da ostaneš bez osoblja, znaš da smo opaki gusari eej! Royale Gushani je rekao … sorry Morski, sorry decki.. nisu oni za krasti oni su mi umjesto kamera i to.. moram znati sto se dogadja u gradu jer spremam veliki posao… dobro, rekli smo, ajde ti nama reci sta si nas trebao da napravimo taj posao..

Manu je gledao zabrinuto, modrobrki ispod oka jer nije vjerovao RIcku panju (radili neki biznis zajedno prije nego nam se Modrobrki pridruzio, pa ga ovaj zeznuo za sto zlatnika… duga prica) , Gamba se zalijeva sa vinom i mazio Tota.. znaci svi na svom zadatku.. Brzog smo pustili na brodu jer neko mora luvati gvardiju, da nam ne klepe novac, pastu, sugo vino i to…

I krene Royale po svojoj prici, nisam ga mogao gledati u lice jer me strasno podjsecao na kralja dabrova s tim velikim zlantim prednjim zubima…

Morski, kaze on, imam posao zivota.. ako ovo napravimo, svi smo bogati, ali je opasno… normalno da je opasno, pa nisi nas zvao da ti pometemo stan, nego da idemo u akciju.. ajde reci više.. svi smo riknuli,,, samo je odugvalcio.. paa znas Ari mi je rekao za tebe da si u djiru, smo se čuli, znam da napravio i neki posao sa njim.. dobro jesam i ? Pa trebalo bi malo oteti blago neko nekom holandezu.. svi smo bili u cudu

Cek, ja sam bio siguran da govorimo o zaltu iz Perua… nenenenne ne to, to su priče (mislim i nisu bas, ali ne to) imamo dijamante za klepiti vlasniku rudnika dijamanata iz juzne afrike… tip se zove van erp i prolazi cestom casablanca – tangier, stati ce u hotelu, a vi i decki bi trebali ukrasti to. dam vam 1000 zlatnika.. uto Modrobrki kaze… ne ne.. necemo tako imao sam ozbiljne probleme s tobom prije.. hocu osiguranje placanja.. ja kazem.. imam ja nacina da osiguram placanje. Ovako cemo panju.. mi cemo ukrasti te dijamante (da mi je znati gdje je ono zlato iz perua… lopino jedna, mislio sam se), a osiguranje ce biti to, da ako nam ne platis necemo ti dati dijamante, ti je to ok? Ma daaj .. pa ne moze… moze moze, rekli smo… napravit cemo sve, ali ne vjerujemo ti.. doci ces nas isplatiti na Morsko prase koje ce biti usridreno na 15 milja od obale. i to u ponoc sedam dana nakon pljacke.

Svi smo se usutili, skuzili smo i mi da nema sale i da ce biti gusto, a Royale Guhsniju smo malo poremetili planove (sigurno nas je htio prevariti, Modrobrki je bio u pravu!) Neki veliki tip je svirao neku super stvar od Pogues (tocnije Pair of brown eyes), a Rick Panj je rekao .. sviraj je opet Šime! I njemu se svijdela izgleda..

Prolazili su dani, cous cous mi je izlazio na uši (marokanski speicjalitet) a od Van Erpa ni traga ni glasa… kadli jendog jutra dotrci jedan mali glasnik od Ricka Panja AKA Royal Gushanija i kaze.. boys boys… stigao je holandez.. ODLICNO! rekli smo ali tiho da nas ne cuju u luci…

Iste veceri, bez puno razmisljanja, krenuli smo u hotel, a recepcioner koji je bio nas covjek (i dobro placen) stavio je hlandezu caj od valerijane za spavanje a decki koji su cuvali sef sa dijamentima (4 od njih) brzi je namazao panine sa sirupom za kakati pa su stalno bili na veceu.. bez da gubimo vrijeme, iskoristili smo guzvu i sa kolima koja su vukla dva magarca (vili su iste boje, ali smo ih zvali black and white.. gamba de legno je htio tako.. bok te pitaj zasto.. sto posto jer se tako neki viski zove) i ukrali smo cijeli sef odnijei ga na Morsko prase aBrzi je cekao spreman da otplovimo.

Biznis na kraju sa Royale Gushanijem se isplato – višestruko, jer osim sto smo dobili dio dijamanata, Modrobrki nije zaboravio kako ga je Royale zeznuo, pa mu je vratio milo za drago i ukrao mu mapu iz ureda, koja je vidi vraga, bila skrivena u istoj zlatnoj vazi koju je imao Ari (Buljo) iz Grčke…

Veseli smo krenuli put june amerike, Manu je cak i pjevao pair of brown eyes dok je toto zavijao u tonu.. Modrobrki kome se smijao brk je rekao zadovoljno dok je pio vino i jeo orecchiette… u našoj družini i pas zavija intonirano. HAHAHA..

Gledali smo tu mapu i razmisljali kako moramo stici vrlo vjerovatno u Caracas, tako mi se cinilo na karti.. srecom i tamo sam imao prijatelja Maneta.. kojeg smo zvali Mane Karakas (a kako drugacije?!)

Ali to je vec druga priča…

 

nananananana na na nana.. pair of brown eyes.. (zaboravio sam rijeci)

Laku noć gusari

capt. Morski Valič

Sir i odmor

U davna pradavna vremena kad sam bio mladi gusar bili smo Modrobrki (koji samo što nas nije doveo u propast u Mdini), Brzi (sa buzdovanom), Gambadelegno (sa retsinom), mali Manu (sa varnjačom), Toto (sa neuništivom loptom s kojom se igrao) i ja Morski Valić … sa punim rukama posla oko te družbe… bili smo prekaljni gusari, naše Morsko prase, vrhunski brod nas je služilo kako treba, ali nama nakon onog stresa na Malti je definitvno trebao ODMOR.

I tako, došli mi kod mog prijatelja Aristotelesa koji je stalno beljio okolo (imao je buljave oči, bio je mali garav i šegav vrlo. Nije imao baš smisla za umjetnost, ali se volio praviti važan pa bi kupovao lažnjake (lažne umjetnine) i pokušao bi podvaliti ljudima oko sebe kao originalne. Kako smo došli na njegov otok Skorpios odmah nam je dotrčala njegova posluga na molo… patuljak u bijelom odijelu sa srebrnom tacnom i šampanjcem nas je dočekao i kaže: gospodin Onasiseljo – Beljo Vas očekuje u svojoj rezidenciji, molim poslužite se pićem dobrodošlice.

Mi smo bili svi u čudu, šta se sad događa, a Beljo se smijao i polako hodao prema nama (isto u bijelom odijelu… šta im je da se furaju svi sa tim bijelim odjelima ovdje pitam se) pružio je ruku, zagrilili smo se pozdravili, upoznao sam ga sa družinom i krenuli prema njegovoj predivnoj vili. Grčka je predivno mjesto.. taman toplo koliko treba, a pogotovo je dobro što je naš frend ima tu kuću i nitko ne zna gdje smo i šta radimo. Nije prošlo drugo Beljo nam je pokazivao slike koje ima ko fol originali.. kažem ja .. gle Beljo.. nemoj, znam te, to sto ti kažeš da je to Donatello , MIchelangelo , Rafaello.. .. ove slike mi djeluju ko da su ih nindza kornjače napravile, a ne ti majstori slikari… mali Manu je govoio aaa daaaaj, ma mooorski kako možeš biti tako opak, pa frend ti je, ja kažem baš zato što mi je frend to mu mogu reći, inače kakvi bi frendovi bili da se “mažemo”… šta da mu kažem kako mu je super kad laže i mene i sebe… mali Manu nije baš prihvatio to objašnjenje jer nije volio kad sam preizravan prema ikome… shvatiti će kad dodje veliki od kužine,.. ima vremena. 🙂

U jutro kad smo se probudili, uz doručak na terasi Aristoteles nam je ponudio posao. U njegovom slučaju vrijedi ona poslovica KO SA ĐAVLOM TIKVE SADI, U GLAVU MU SE RAZBIJU… u prevodu.. ne možeš očekivati čista posla, sa nekim šegavcem, ali obzirom smo bili gusari, mi smo to jedva dočekali.. konačno nešto unosno. Onih 1000 zlatnika što smo dobili od vina, ne može vječno trajati… i kaže on: Morski trebao bi mi netko da ode u Santorini (otok u Grčkoj) da mi pokupi 1000 tona Chlorotyrija.. naš je odgovor bio . A? Šta si reko Beljo? On nam je objasnio da je to speicijalni sir koji košta hrpu novaca i da ga se može kupiti samo tamo i da mu kupac u Bariju (Italija) želi to kupiti za tri puta veći novac… mi smo rekli, misliš četiri puta veći novac jel tako? on je rekao naravno 🙂 hehehe tako da smo se dogovorili da četvrt novca ide nama kako bi mogli mirno isploviti kad iskrcamo robu u Bari, krenuti za Tortugu, da nastavimo gusariti po nama poznatim morima… ova egozitka je nama bila čudna.. ili je skroz napeto ili je ko da si na godisnjem… Čekali smo par dana da se vrijeme poboljša, zezali se, igrali nogomet i čovječe ne ljuti se na plaži i kako je vrijeme bilo povoljno za plovidbu, krenuli za Santorini.

U Santoriniju nas je dočekala Athina, vedra čobanka koja je bila veza za sir. Šetali smo ulicama Santorinija, predivno mjesto, jeli smo ko kraljevi, sir, bijele patliđane, janjetinu čak smo pokušali plesati neki njihov ples koji je sličan kao capoeira, samo što nema instrumente od capoeire, nema borbe jedan na jedan nego se pleše kao kolo, ljudi se drže jedan za drugog i nema pjevanja. Veseli ti grci… Gamba de legno je pio neka čudna pića, neku metaxu.. ali nije bio oduševljen, rekao je da mu se više čini da pase travu nego da pije alkohol, pa se prebacio nazad na rum… a mi po običaju.. na mojito, mali manu – zna se, virgin mojito (jer i dalje nije polozio gusarski ispit). Probali smo i taj famozni sir Chlorotyri.. pa ono ful je dobar, ali jeli smo i paški (sir sa otoka Paga i nama je paški sir bolji, ali ok…).

Nakon Malte, ovaj đir po Grčkoj nije bio uopće loš… uglavnom smo lagano ze zekali od otoka do otoka, ali i treba, ne može uvijek biti napeto.. pa čovjek se umori… ali već sam vidio kako je družbi dosadno, Manu je po običaju opet se popeo na korpuna glanvom jarbolu ko fol gledati šta ima… dosadno mu bilo, Toto je bio ko krpa, gjde god sam ga vidio je ležao ko krpa, čak je i gamba de legno prešao na cedevitu.. kaže ne može više… zabrinulo me.

Došli mi u Bari. Ogromna luka, nije bilo problem iskrcati teret, masu ljudi se skupilo, pa su u svega dva dana iskrcali teret. U medjuvremenu smo uzeli naš dio novca od tereta, manu je otišao po provište, nakrcao brod sa mojom omiljenom paštom (orecchiette i tagliatelle) i krenuli smo polako prema Gibraltaru. Tamo je jedan moj frend imao bar, želio sam se vidjeti s njim, prije puno godina mi je pričao o blagu grada Patititja.. onda sam mislio da su to gluposti, no kod Belje sam vidio jedan zlatni vrč … koji me podsjetio na blago što su španjolci otimali po Peruu i drugim dijelovima južne Amerike. A Aristoteles je bio lud za tim, čak mu je i bar na brodu bio sastavljen od drva jednog španjolskog galeona.. dakle… moguće da je i on znao nešto, a taj frend koji je imao bar u Casablanci jebio naš zajednički prijatelj…

 

Ali to je već druga priča…

Laku noć gusari

Scorpios, Santorini (instagram)

capt. Morski Valić (u potrazi za blagom… konačno)

Malta – Mdina.. nije milina!

U davna pradavna vremena kad sam bio mladi gusar, bili smo Modrobrki, brzi, Gambadelegno, mali Manu (mali od kužine), Toto, vajka lačni – morski pas jazavčar i ja Valić Morski.. onaj koji ih je drružbu vodio kroz čuda neviđena…

Krenuli mi iz Osla sa našim sređenim Morskim prasetom, sad gusarskim brodom kakav svaki pošteni gusar može zaželjeti. Mali Manu je sredio konačno provište kako bog zapovijeda, pa smo osim šalše jeli i rižot koji je nešto najbolje na svijetu.. kremast onako sa parmezanom.. to smo jeli za fešte i bišteke i ono što je Manu radio samo nakon nekog ekstra događaja… biftek. Radio ga je po tajnoj recepturi na grilu, išao je na specijalizaciju kod Luciusa Rudlavog, kod jednog starog roštiljđije gusara sa drvenom nogom.. ko ji se valjda rodio star, toliko je bio star da ga nitko nije pamtio mladog: Bio je kuhar (i opaki gusar) poznatog kapetana Tonchija kome je majka bila dalmatinka iz Zadra, a tata indijanac sa Arube, harao je Karibima …uglavnom… poznatog gusara i svjetskog bonkuletovića (bon kuletović = fina guza) – dakle, majstor.

Putem od Osla do Malte, opljačkali smo par brodova, ali slabo nešto.. jednu ribaricu, za provište (losos i to) i jedan brod koji je vozio vino iz Francuske u Britaniju (nek se nadje) .. Modrobrki je rekao, taman dobro da smo klepili ovo vino, zaraditi cemo neki dodatni novac od prodaje kad dodjemo na Maltu. U biti, nismo imali pojma gdje idemo, mislili smo da smo velike face, jer smo prekaljeni gusari pa sta moze biti na jendom malom otoku, a da nas moze zaustaviti.. ništa, no međutim nije bilo baš tako.

Modrobrki koji je znao sve i svašta, nam je pričao, dok smo pili retsinu na krmi broda kako onaj crni kipić od sokola je opasnost. Kako je na Malti postojala družba crnog sokola, malo tko je znao za nju, U njoj su bili ljudi različitih staleža, od sobara do prinčeva, da su unutar družbe svi bili braća i da su čuvali taj kipić jer je bio simbol moći u njihovoj družbi. Onaj koji ga je držao je bio glavna faca, zvali su ga Praho Salvaho… Praho Salvaho je bio kum na krstu od Modrobrkog i Modri (odmilja) nije znao šta mu se dogodilo nakon poznate bitke kod Malma u Švedskoj di su ratovali neki naši kolege. Kad je vidio kipići u antikvarnici, sve mu je bilo jasno. Praho je umro i kipić je dosao tu u Oslo.. biti će da se družba crnog sokola raspala, ali je blago sigurno dobro skriveno. Modrobrki je sve to znao, jer mu je Praho to jednom pričao (valjda je znao da su mu dani odbrojani).

Usidrili smo se ispred La Vallete i čekali mrak, dotle je Manu napravio kušine (stari kruh umočen u jaje i frigano u padeli i zašećereno) da se zasladimo i imamo šoštance za akciju. Smračilo se, spustili smo pomoćnu barku i krenuli po tiho do obale. Gambadelegno je ostao čuvati brod sa novim mačem, napunjenim topom i bocom ruma jer mu je nekako to ipak bilo vrhunsko piće. Kako smo se iskrcali krenuli smo ravno u jedno lučko skladište gdje je Praho Salvaho držao kočiju, a konje smo mogli rentati na sat u agenciji rent-a-konj, na obali su imali ured, odmah pored ošterije koja se zvala “Kengur sivi”, a držao ju je Ogulin Čulibrk – od milja Oglo, gusar u penziji. Modrobrki je rekao da moramo krenuti prema tihom gradu koji se zove Mdina. Zašto baš tamo pitali smo? Pa tamo u jednom skrovitom podrumu bilo je blago čuvano od družbe crnog sokola, a kipić nam je ulaznica… ok, rekli smo i u roku od jako brzo smo došli Mdinu. Šetamo mi tako gradom i uđemo u jednu skormnu kuću, kadli! Dva mrguda obučena kao vitezovi stanu ispred nas sa kopljima, Brzi je odmah izvadio buzdovan da ih “poravna”, ali je Modrobrki rekao – POMALO BRZI! Likovi su e ukipili kad su vidli nabrijanog Brzog, a mozda su se ukpili i zato sto su bili svi u metalnim hlacama (da mi je znati kako su kakali)…

Modrobrki je pokazao kip, a ti limeni su bez govora samo se makli da prodjemo.. mislili smo to je to… rješili smo se glavnog problema, sad smo na konju (figurativno) i ušli smo u dvoranu, kad ono mjesto da nadjemo blago (o kojem smo slušali cijelim putem) našli smo stotinjak nabrijanih vitezova na misi. Kad su nas vidjeli, odmah je nastao metež.. ULOVITE IH! viknuo je netko… krenuli smo ko rakete van iz dvorane u molili boga da nas ne ulove, brzi je mahao ko blender sa buzdovanom (srecom da ga je imao) porazbijali smo likove na ulazu, rastjerali im konje i skocili na kočiju ko kauboji (iako smo gusari). Jadni rent-a-konji.Jurili su ko da su ferrari rent-a-konji, a bili su fordovi rent-a-konji… dobro da ih nismo rasturili iako su rent-a-konji. Vjerovatno je vlasnik morao im napraviti generalku na kopitima.

Obzirom smo imali posla sa opasnim likovima, nismo se zadržavali više nego što treba, nego smo pozvali Ogloa (vlasnika Sivog kengura) da dodje na brod da mu prodamo vino (na tugu i žalost gambadelegno)… Oglo je kupio vino jer je bilo vrhunsko, zaradili smo 1000 zlatnika i isplovili prema Grčkoj kod mog prijatelja Aristotelesa.. bogataša koji je unajmljivao brodove za teret. Koji je između ostalog bio veći lopov od svih nas zajedno, ali prema frendovima (kojih je zbilja imao malo) je bio odan do kraja.. a sta mozeš očekivati od nekoga ko je pola grk, a pola turčin.

No međutim, to je već druga priča…

oraía nýchta (laku noć)

 

capt. Morski Valić

 

Malta (instagram)

Prase na remontu

U davna, pradavna vremena kad sam bio mladi gusar, bili smo Modrobrki, Brzi, Gamba de legno, Manu (mali od kužine), ja i Toto – morski pas jazavčar, koji je toliko jeo da smo ga počeli zvati UGO (Uvijek Gladni)…

Nakon što smo došli u Oslo i iskrcali Gorillu, koji nas je i u zadnjem trenuku htio zeznuti i otpremili Knuta malog medvjedića i blesavog mu brata koji je uvjeren da je vjeverica za preko nekih naših prijatelja i kolega Holandjana Ruuda Gullikoza i Marka van Barke u Arnes (na sjeveru Norveške) za cijenu jednog slonica ko fol od žada koji nosi srecu, blagostanje, itd. (nešto smo naučili i od Mighty Malonea… heheheh, pa ipak smo gusari, majkumu) i dosta zaradili, ali prije nego krenemo dalje u nove pohode morali smo malo srediti naše voljeno Morsko prase. Ćak se i gamba de legno stavi oraditi na njemu.. nevjerovatno… radili smo ga u jednom malo brodogradilištu koji je bio u vlasništvu talijanske obitelji Zaobidgi (čita se zaobiđi). Gazda se zvao Gigi.. jedan deeebeli veseljak koji je stalno pio resinu. Resina je bilo lagano vino (soave) začinjeno smolom od bora.. da čudno je, ali je odlično (naravno da smo probali.. pogotvo ga je probavao Gamba).. taman slatko i ukusno. MI smo gledali u čudu, nismo mogli vjerovati da i toga ima.. u glas smo rekli… ma ludi su ti talijani.Gamba je rekao kako je to sluzbeno njemu najbolje pice nakon ruma… mi smo rekli.. A MA… ako ti kažeš…

Vrijeme je prolazilo, došla je i zima, a brod nikako da napravimo, skupilo se sto stvari.. od sto sitnih eto jednog velikog problema. Odlučili mi da onda rješimo sve da možemo krenuti za dva mjeseca mirni. Kad smo popravljali brod, svaku večer (na ekstremnu radost svih) jeli smo u meksičkom restoranu vlasniik je bio Aurelio Dos Karos… brkati meksikanac koji je pjevao, jeo i pio resinu i mi s njim. Rekao nam je da njegovo prezime dolazi od rijeci Kairo (glavni grad Egipta).. da su mu korijeni u biti iz Egipta, a da je nekad bilo uobičajeno kad bi se netko naljutio da pita Koji kairo hočeš? Od tuda kaze njegovo prezime… valjda je bila neka fajterska obitelj… a ma…. će biti da je.. Uglavnom, uz težak rad imali smo i dobro društvo i nije nam bilo problem kroz cijeli dan popravljati oplatu broda, šivati jedra, bojati, nabaviti nove kugle za topove, i bti tamo koliko god je potrebno za popraviti naše prase, a usput smo si sredili i fancy mačeve iz Toleda.. pre-div-ni, Brzi se držao svog buzdovana i govorio je da smo šminkeri i da nikad od nas borci (čuj njega, nikad od nas borci….aaahhh) Lako njemu, kad je bio velik ko medvjed i jak ko slon… dva slona, za ništa drugo nije ni bio nego za buzdovan, a mi fino sa mačem boc.. ko gospoda..gospoda gusari… heheheh.

Jedno poslijepodne dok je Modrobrki šetao Oslom naišao je na jednu staru prodavaonicu antikviteta i iz čiste dosade, da škicne u butigu da vidi šta ima, ušao je u tu antikvarnicu. Svašta je tu bilo, dosta gluposti, ali i pravih stvari, obzirom je volio stare stvari znao je šta valja i šta ne, pa iako je bilo starih kompasa za koje se prodavač kleo da su od Crnobradog, satova za koje je tvrdio da su od Harrisona (čovjek koji je uspio nači načina za izralun longitude.. o tome u drugoj priči) … ništa mu nije zapelo za oko kao jedan mali crni kip sokola. Pitao je prodavača pošto kip, a ovaj nakon natezanja oko cijene došao do toga da mu je prodavač prodao kip sokola za 20 zlatnika. Ja sam rekao, pa brate Modrobrki ti si lud sto posto… van pameti.. mali Manu je rekao da smo za te pare mogli rjesiti provise za brod bez problema, a Gamba zna se .. znao je u dec koliko resine je mogao kupiti za te pare… ali Modrobrki, koji je bio svjetski šegavac je rekao.. ne ne dečki.. tu leži naša sreća… možete mi puhnuti u moju modri brk… smijesi nam se bogatstvo. Rekao je samo da trebamo krenuti za Maltu jer imamo ključ, a ključ je bio taj mali crni kipić.

 

Ali to je već druga priča….

 

capt. Morski Valić (sa mačem iz Toleda)

 

OSLO (instagram)

Mighty Malone i slon od žada

U davna pradavna vremena kad sam bio mladi gusar bili smo Modrobrki, Brzi, Gamba de legno, mali Manu (mali od kuzine) , ja i Toto – morski pas jazavčar. Nas brod Morsko prase prosao je čuda i nije bio baš super super, ali smo ga volili i ne bi ga prodali ni za šta na svijetu.

Taman smo bili rješili teret sa super delicijom – parizerom kadli, dodje kod nas Mighty Malone.. veliki mrgud naoruzan do zuba i odmah krene sa pricom.. gle Marinajo (tako me zvao jer smo skupa igrali capoeiru, marinajo mi je bio nadimak.. odnosno Marinhero… a kako drugačije?) … dakle… imam tu neke ljude kojima treba prevoz do sjevernog pola. MI smo riknuli od smijeha, a Gamba de legno je rekao .. ma nema sanse da ja idem s vama ej.. pa zna mi biti hladno na Tortugi, a kamoli ne sjevernom polu.. gdje ce stati sav taj rum samo za mene, a kamoli za sve nas… a mali Manu primjeti.. .cek cek… rekao si juznu Ameriku, a sad govoris sjeverni pol..

Mighty koga smo znali zvati i Gorila medju nama capoeristima, je poceo hu huhati (onako ko gorila.. svaki put bi to radio kad bi mu bilo neugodno, zato je i dobio taj nadimak, a ne zbog velicine) paaaa, daaa,, ehmmmm.. kako da vam kazem decki… Modrobrki koji je vec vidio probleme kaze.. pa ne moze tako, naprije si rekao juzna amerika, pa sad sjeverni pol.. u cemu je trik… dobro govori Manu.

I onda je rekao, pa decki znate, ovi ljudi koje treba prebaciti u juznu ameriku trebalo bi ih poslije prebaciti na sjeverni pol, to su neki moji rođaci koji imaju plantazu kakaovca u brazilu, uzmemo kakao tamo i idemo kod naseg prijatelja indijanca / eskima … Morski znas ga dobro, to je Pas koji ne laje jer je promuko jer mu je stalno hladno.. koga si ti skraćeno zvao Kalember. (indijanci bi dali ime po necemu što je isticalo tu osobu, tako je Kalember imao tu “srecu” da ga zadesi to ime)… aaaa rekao sam, pa da, kako ga ne bi znao.. to je onaj koji nije sretan ni kad se smije… kako da ne!

Modrobrki i Manu su bili nezadovoljni jer je Mighty, odnosno Gorilla poceo muljati odmah a nismo ni krenuli sa Tortuge… zavuci ce nas za nesto sto posto.. i stalno su mi punili glavu.. ma daj Morski nemojmo s njim u biznis, imati cemo problema.. a ja sam poznao dobro Gorillu,.. nije bio toliko los, a nije bio ni prepametan tako da bi bilo bezveze propustiti dobar biznis zbog necega sto bi moglo biti, tako da sam rekao moju famoznu doskočicu na koju cijela posada pocne vritit očima… AKO NEMA PROBLEMA, MENI NIJE ZABAVNO!… Idemo i gotovo… Bahia, eto nas opet! 🙂

I tako, krenuli mi polako sa Tortuge, Morsko prase se nagnulo ko da je pijano, mi se zezali i smijali jer Toto nije mogao drzati ravnotežu, a ekipa od Gorille je bila prestravljena, nisu bili neki opaki ljudi, vec samo uplašeni, a Manu da ih udobrovlji im je napravio griz sa kakaom i šećerom , Došli mi u Bahiu, rješili prevoz za plantažu kakaovca, a ti ljudi koje smo prebacili su konačno imali boju u licu (ne kao Gamba de legno, jer Gamba je imao ruma u sebi uvjiek pa je bio crven vječito). Dogovorili smo se sa tim ljudima da Modrobrki i Brzi idu s njima i dogovore prebacivanje tereta sa plantaže na brod čim prije, jer dolazi loše vrijeme, put je dug i moramo biti brzi.

Primjetili smo da Gorilla stalno nosi sa sobom jednu trobicu od platna i nije se odvajao od nje niti kad je spavao… normalno da nas je zanimalo šta je u toj torbici.. PItam ga ja .. ej Gory… reci mi sta imas u toj torbici? Opet je poceo.. ehm,, aaaa , kako da ti kazem… to mi je za platiti teret…. Ma daj daj… rekao sam mu pa a daj… pa kako, sta ima u toj torbici da je toliko vrijedno… I Gorilla nakon malo izvadi jednog zelenkastog slona od nekog poludragog kamena… ja ga pitam, kako mislis sa slonom platiti teret kakaovca… i onda se sjetim da je Gorilla lukavac (i praznovjeran) i kaze on: To ti je slon od žada… on ti nosi sreću, blagostanje, lljubav… I tako dalje…Ja sam samo rekao… ma zar opet nešto kemijaš.. jadni ti ljudi s tobom.

Manu i ja smo ga gledali, Gamba je kolutao očima i nismo mogli vjerovati.. Kaze Manu, pa nije valjda da mislis mjenjati teret za tog slonica? On kaze da da da, to ti je marinajo moj čarobno, doslo iz Kine preko raznih švercera, platio sam ga masno… počeo sam se smijati i rekao sam a ha!.. dakle taj kakaovac plačaš sa svojom i tudjom gluposti.. blago kinezu sto vam ga je uvalio… No Gory nije posustao… Ne ne.. stvarno je tako, nastavio je on po svome.., uglavnom nakon tih praznovjernih gluposti i natezanja ko je u pravu, Gamba koji je vječito šutio kaže: Sreća, ljubav i blagostanje, se ne čuvaju u slonicu od dragog kamena nego u glavi i djelima… samo budalaš vjeruje u to da slonic od žada nosi srecu… totalno smo se svi usutili..Gamba koji stalno nesto stenje ili pije.. sad je ispalio nesto pametno… nakon toga otisli smo u se odmoriti svako sa svojim uvjerenjima, dočekali jutro i krenuli krcati teret.

Nakon mjesec dana plovidbe došli mi u Anchorage.. gdje nas je čekao Pas koji ne laje jer je promuko jer mu je stalno hladno AKA Kalember. .Svi smo bili ludi od puta i hladnoće.. Gamba de legno nam je osim svog ruma popio krvo od pilanja da mu je hladno.. Gorilla… sutio i cekao trenutak … i sišli mi s broda,dočekao nas je Kalember koji je odmah rekao svojoj ekipi da iskrca teret… dok smo čekali da se teret iskrca kaze Gorilla.. pa daj ajmo se malo zezati, nismo billi tako na kupu ne sjecam se.. ocemo malo capoiere.. aaaa bas smo se poveselili.. jedan dio plemena od Kalembera je odmah uhvatilo instrumente i dobrih dva sata smo se zabavljali igrajuci capoeiru… moram priznati da sam bio zakržljao, nikako napraviti salto unazad sa prstom u uhu, a to sam nekad radio svako jutro! Manu je gledao i pjevao s nama, pokusao igrati, ali ga se nije dojmilo pa se uglavnom dosadjivao i govorio.. a daj Morski vise, fora ti je to, ali mi nemamo provište, moramo nabaviti neko meso i neku cugu za Gamba de legno jer cemo poluditi s njim i nešto kalorično da mozemo izdrzati ovu ledaru.,

Kalember ga je slušao i rekao je: imamo mi tu nešto za vas mladići što će vam sigurno pomoći, između ostalog mi trgujemo s time i ponudio malu kocku masti od tuljana umočenu u čokoladu.. Ja sam gledao u čudu, a Gorilla i Kalmeber su samo rekli… pa za šta si mislio da nam treba kakao.. i tako ta mala delicija.. ta kocka od tuljanove masti umočena u čokoladu… pa to je fantastično! Mali manu je bio oduševljen i rekao je, daj Morski, uzmimo to i prodajmo na Tortugi, zaradićemo milijune sa ovim kako da ih zovemo… “ledenim kockama”… i tako su nastale ledene kocke (koje se dan danas proizvode u tvornici Kraš)… Gorilla nas je slusao i opet počeo.. ehm, dečki, znate… mi smo svi rekli joooj ajde reci reci… uglavnom bilo bi dobro da uzmemo teret i odnesemo u Norvešku zaraditi ćemo da bar godinu dana živimo mirno i mi i Kalember i ljegovo pleme, a i ja jer moram platiti neke gadne likove što sam zeznuo jer sam im dao jednog slona od žada za moj brod koji se poslije potopio… ček ček.. pitao sam ga.. pa dobro Gory.. koliko ti tih slonova imaš… ehm… pa znaaass opet je poceo.. pa reci ajde i kaze on, a gle Marinajo.. imam slonova koliko treba… vec kad smo … ces jedan magican slon od zada koji nosi srecu ljubavi blagostanje da ti platim taj silni put i dio tereta do norveske.. odgovor je bio zna se.. Gorilla.. ces ti jednu trisku da ne znas da li si na pocetku ili kraju tog istog putovanja.. pa je na kraju rekao .. dobro dobro.. morao sam probati…

To je tako, prevarant, uvijek ostaje prevarant, mjenja samo taktiku… nakon sto smo se satrali od ledenih kocki krenul mi polako put Norveške, a Manu je našao jednog malog polarnog medvjedića kojeg smo nzvali Knut, a koji je bio bolestan i brata mu koji je mislio da je vjeverica jer se stalno penjao po glavnom jarbolu, Toto je bio lud… nikad tako okrug i smotanog “psa” nije vidio, hehehhe… Trebali smo ih odnijeti u Norvešku zajedno sa teretom,.. prijatelj od Modrobrkog je bio neki znastvenik koji ih je htio pod svaku cijenu udomiti.

 

Ali to je vec druga priča…

capt. M. Valić za capoeriste Marihero

 

ANCHORAGE (instagram)