Kako je nastao parizer

U davna pradavna vremena kad sam bio mladi gusar bili smo Gamba de legno, Modrobrki, Brzi, Ja, mali Manu (mali od kužine) i Toto morski pas jazavčar… i tako, bili mi u našem skorivštu na Tortugi i nismo znali šta da radimo od sebe… dooosadno za riknuti, dojadili nam mojitosi i neko voće koje smo tamo tamanili… išli se šetati svaki dan po plaži i zijevali na okolo. Znali smo tako sjediti, dok bi mali Manu bacao oblutke, a Toto po običaju trčkarao okolo i grickao limetu sto bi Manu bacao iz čaše od virgin mojita (bez ruma jer nije položio još gusarski ispit) jer je rekao da će kinez postati koliko stišće oči od kiselog, i onda bi nakon par sati isli polako doma. Na večer uvijek smo jeli nekog kaymanskog krokodila na lešo (to je na Tortugi bila ko maneštra.. obična hrana) i na kraju bi igrali Cluedo..

Manu je stalno htio igrati Cluedo jer je bio kralj Clueda, čak smo jednom prilikom organizirali i Cluedo night u pare u našoj voljenoj gostionici Pantigana express u centru Tortuge gdje je veseli gazda Grbinho (brazliac sa čićarije) lijevao uvijek neke rakije i svu lovu je te večeri stavljao na malog Manua jer je znao da je mali od kužine killer u Cluedu i da će počistiti bilo koga u toj igri… Infatti, Manu je namlatio ozibljne pare sa Cluedom i u jednom trenutku kad smo došli doma kaže: IMAM IDEJU!

Gamba de legno, stari pijanac je riknuo… nije mu se nikad ništa dalo, a znao je kad tako krene priča da je u roku od para dana pokret – idemo negdje 100%. Ja sam rekao super, Modrobrki, šegavac u klapi je rekao odlično, poludio sam više… ajde reci Manu tu ideju… I Manu kaže: imajte povjerenja u mene, znam da će Vam ideja biti suluda, ali ja sam mali od kužine i ja znam šta treba kad je frka i kad treba na brzinu nešto pojesti, netko će nas upucati i napraviti od nas torbe koliko smo krokodila pojeli.. svaki dan pojedem dva kacijola krokodila na lešo.. dosta mi je! Ajmo u biznis da izmislimo nešto što možemo prodati, neku hranu.

Pogledavali smo se s nevjericom, Modrobrki je rekao.. Manu mi smo gusari ne kuhari, šta mi znamo o tome, ja sam mislio da idemo negdje pljačkati, kakve su ti to fore… Gamba de legno je tiho civlio jer je htio ostati na Tortugi i nastaviti piti do sudnjeg dana, Brzi je po običaju šutio. Nakon malo razmišljanja kažem ja ovako… SMO BANDA ILI NISMO!? Jesmo kažu svi, pa dobro onda, onda moramo podržati našeg malog od kužine, ako nešto zeznemo neće nam biti ni prvi ni zadnji put. Dogovorili smo se da opremimo naš brod Morsko prase i da unutar dva dana krenemo put Europe. Tako je i bilo. Krenuli smo u zoru na Veliku gospu (15/08). Dok smo se spremali, Manu je objasnio da zna da bi trebali napraviti neko meso koje bi se dalo pakirati jendostavno i da napravimo dogovor sa nekim na Tortugi jer tortuga je otok i tamo mesa ima malo ili nista, a to meso mora biti takvo da ga mogu i djeca jesti.. kako je to pričao sjetio sam se svoje prijateljice iz bosne koja je radila u Parizu kao kuharica koja ima veze svugdje, a Francuska je poznata kao koljevka svjetske kuhinje. Ta se žena zvala Liza, a obzirom da je iz Bosne zvao sam je bona liza (de bona Liza, de..). Uglavnom.. došli mi do obala Francuske u Marsej.. tamo osim sto su neki manijaci udarali neku loptu i veselili se ko da je Nova godina, nije bilo ništa zanimljivo.. velika luka.. to ti je. Vezali naše Morsko prase, a dok su dečki bili na brodu ja sam otišao u gostionicu „kod veselog legionara“ (marsej je centar za novačenje legionara.. ali o tome poslije) koji je držao moj prijatelj Boro Danguba. Sa njim sam se dogovorio da nam čuva brod, a da cemo ga platiti u robi i zlatnicima samo neka se brodu ne dogodi ništa. Boro je rekao da nema problema i u roku od par sati vec smo bili put Pariza
.
Došli mi u Pariz i sretnem nekog prolaznika i pitam gdje je restoran Zlatna kuća u kojem je radila bona Lisa, ali me valjda krivo čuo i poslao nas je majstor da gledamo neku sliku .. od neke žene misterioznog pogleda… uglavnom uz malo muke stigli mi do restorana i kako smo dosli u restoran bona Lisa nas je ugledala i odmah šou.. bila je velika i vesela i odmah sa vrata od kuhinje se prodere BOLAN MORSKI PA ĐE SI!? Umro sam od smijeha… izgrlili se izljubili, upoznao je sa društvom i objasnio problem, a ona odmah je rekla. Ne ne ne nem sad cemo jesti pa piti, a ne ovako s vrata.. Na brzinu nam je spremila neke duguljaste komadice mesa i rekla da nije imala drugo u ovo doba i da jedemo i dala nam neku zelenkastu kremu pored (rekla je da se to zove senf). Mali Manu je riknuo… i kaže mi na uho: Pa Morski eeej.. to je to!!! Kažem ja Lisi… de bona de… šta ti je to? Ona kaze to su ti hrenovke, brzinska hrana, djeca je obožavaju.. odlicno.. ko to radi i gdje. Kaže ona to radi moj daidža nema problema, spremiti ce ti koliko ti treba… Manu kaze, nama treba to, ali puno veće, jer ovo će biti problem skladištiti i transport.. sve, kaže ona nema problema idite kod Plavog, sa njim cete se sve dogovoriti.

Pozdravili se mi sa bona Lisom i došli kod Plavog, objansili smo situaciju i šta želimo, on nam je rekao da ce nam napraviti ne ogromne hrenvke i da mozemo pokupiti za dva dana robu. Tako je i bilo, unajmili veliku kociju teretnu, dosli do Marseja, platili Boru Dangubu ukrcali se na brod i krenuli put Tortuge… I tako na vecer na palubi pijemo mojito rezemo te mega hrenovke i kaze Manu, ma Morski, ne mozemo tako zvati tu hranu.. mora imati neko zvucno ime.. ajmo ih nazvati PARIZER jer je iz Pariza pa ono… svi su bili odusevljeni i rekli odlicno.. smao to ime ce povecati prdaju bar za 50%. Dosli na Tortugu prodali smo cijeli teret u jedan dan i svi sretni i veseli otisli U Pantigana express proslaviti.

Kako smo sjeli, prišao mi je Mighty Malone… ogroman čovjek, mrka pogleda i naoružan do zuba sa ponudom za otpremimo u južnu Ameriku neke ljude.. koji su bili poprilično čudni, ali to je već duga priča…

Capt. Morski Valić

 

PARIZ (instagram)

Cabo Verde terra estimada

U davna pradavna vremena kad sam bio mladi gusar bili smo Gambadelegno, Modrobrki, Brzi, mali Manu i Toto – morski pas jazavčar. Stalno smo bili u raznim akcijama, ako i nismo mi tražili, one su tražile nas… I tako nakon “sto godina” odlučili mi malo skrenuti s naših standardnih ruta… krenuli mi za Cabo Verde – Zelenortske otoke….

 

Terra di paz terra di gozo… pjevalo je neko društvo u luci grada Praia, ali zbilja Cabo Verde je zemlja radosti i mira. Mi jesmo bili gusari, po prirodi veseljaci, ali mirni nikako 🙂 Tako smo zamišljali da kad se gusar ukrca na nebeski brod takav ga raj čeka… neki ih zovu zavjetrinski otoci. Drugi svijet. Mali Manu je gledao u čudu, najprije na sv. Heleni smo u zadnji čas (po stoti put) izbjegli nevolje, a i sami otok je bio ko da smo u škotskoj, ali ovdje.. aaa ovdje je bio mir. Kao da nas je sam bog usporio, rekao – dosta je bilo, ovdje ćete ostati na neko vrijeme da konačno odmorite boys & dogs 🙂

Niti nam se žurilo prodati dragulj, niti vidjeti našeg frenda Maculeleta… imali smo nešto zlatnika, i činilo se kako je to sasvim dovoljno za živjeti mirno i bez pretjeranog truda – onako… blaženo 😀

Čak je i Toto koji je uvijek vižljast trčkarao, ali usporeno. Valjda je svima bilo dosta šuljanja, borbi, krađa i izbjegavanja opasnih tipova. Pa majkumu više! I gusari trebaju odmora, ne možemo vječito na Tortugu, Tortuga je ok, ali ovo je raj! I kako smo unajmili kuću kraj mora (čak smo se skinuli sa morskog praseta kojeg smo svakodnevno obilazili za zlunetrebalo), nekako smo smetnuli s uma da napravimo posao do kraja, možda zbog toga što su ljudi ljubazni, možda jer je klima predivna (proljeće non stop) i možda što nema napetih situacija – sto “možda”.

Više nam se nije išlo nigdje i nismo htjeli mijenjati naš trenutni životni stil – stil stupid tourist 🙂 Kako je vrijeme prolazilo, promijenili smo i garderobu, šarene košulje, bermude i japanke su zamjenile naše kratke suknene crne kapute i čvrste čizme. Pretvorili smo se u roku od mjesec dana od opakih gusara u penziće dokoličare 😀 Toto je došao ko lopta – od morskog psa se pretvorio u blowfish (ona loptasta riba koja se napuhne kad ju je strah). Manu ga je odlučio staviti na dijetu, a mi smo svi negodovali, kao jadan pas pusti ga da uživa, na kraju od Tota je krenula priča (ko bi rekao da se od nekakve sitnice otkriju u biti važne stvari), na kraju smo postali svijesni sebe i vidjeli da smo se promijenili ne samo u odijevanju već u svemu – da ne ličimo na sebe i da nismo potpuno sretni, jer koliko god bili bezbrižni i sretni i pijemo mojito kroz dan i kupamo se i uživamo ne možemo vječito tako ići napred jer je to besmisleno.

Čovjek nije potpun ako ne radi, ne stvara ili ako je gusar – ne gusari, rekao je mudri Modrobrki. Manu je odjednom bio svjestan, a i svi mi kako nas to blagostanje u biti vodi u propast i moramo se pokrenuti. Pao je dogovor da svake godine za Novu godinu dođemo na Cabo Verde na mjesec dana, ali ne duže jer ćemo prestati biti ono što jesmo.

Svi smo odahnuli nakon tog zajedničkog razgovora i bili sretni što smo skupili snage za nove avanture koje su nam toliko nedostajale… i tome u čast smo pojeli vagon njoka koje je mali Manu skuhao da nas obraduje. U momentu smo odmah svi digli uši. Kako nam je samo malo potrebno da se pokrenemo… adios cabo verde terra estimada, nos vemos el proximo anno (doviđenja cijenjeni zelenotrski otoci, dolazimo iduće godine) 🙂

Krenuo sam u potragu za Maculeletom, bili smo tamo sveukupno pa skoro dva puna mjeseca, sredili smo bili brod, odmorili i kako sam rekao prije, sretni sto idemo dalje i sto cemo se vratiti, ali sad je na red konacno dosao i trenutak da se nadjemo sa tim cudnovatim likom. Nasao sam ga u gostioni u luci (a gdje drugdje). Gostiona se zvala “ćemo ben” i vlasnik je bio barba Jere iz Lindara iz Istre. Kako sam skužio starca koji drži gostionu Jere iz Lindara odmah sam zapjevao: TAMO POD LINDARON, KRAJ STAREGA POTOKA BARBA JERE KOPA STARI VINOGRAD… Nepotrebno je reći kako je starac puko od sreće i počastio Maculelete i mene sa bocom vina i rekao je: Čo mladić, drugi put dojdi sa svojon kupmanijon pak čete jisti svačesa, a tvoga amika škurega moreš zeti sobon ko češ. Napro si me kuntenta z ton pismon – fala ti. Nasmijali smo se i krenuli u priču. Makulele je umro od smijeha i rekao je da bi na južnom polu našao pingvina koji nešto od nekud nekako ga znam i skompao bi se s njim… smijali smo se ko blesavi i nakon dvije boce dobrog vina dogovorili prebacivanje KOH I NOOR-a (slavnog dijamanta) u Ameriku.

Brzo je rekao bokte Morski, obišli smo cijeli svijet zbog jednog dragulja. Taj dragulj, dragi moj Einstein sam mu rekao, nam donosi bezbrižne godine i treba se dobro potruditi za tako nešto – nema nikad ništa besplatno, odnosno kako bi rekli ameri kojima idemo u posjet ovih dana THERE’S NO SUCH THING LIKE FREE LUNCH. Brzi je bio ljut što sam mu tako odbrusio, ali me zasmetalo da se netko žali dok svi rade na tome da se posao napravi do kraja bez pogovora, ali dobro… bilo je napeto, a ljudi u takvim situacijama brzo reagiraju i svakako pa čak i ja mladi gusar svjetskog glasa. 😀

Maculele nam je rekao da ide s nama, ali da opet moramo mjenjati brod i da pustimo morsko prase u Cabo verde. Nevoljko smo pristali, ali smo morali putovati incognito, jer je velika vrijednost u pitanju pa ići na silu može samo prouzrokovati nevolje. Naše drago morsko prase je bio dobar brod, sređen i nije nam se dalo ga pustiti bez nadzora, odnosno u rukama nekih poluzananca…. Ukrcali smo se na putnički brod koji je prolazio onuda kao cirkuska družina pod nazivom Les enfantes terribles (barba jere bi reka – diblja dica, ameri jako vole te francuske štosove) svi smo bili vješti i u snazi pa smo se jako lako “prodali” za zabavljače. Mali Manu mi je rekao da je ne moram raditi nikakva salta, nego da sjednem i da govorim, kako je to sasvim dovoljno ili ako baš hoću mogu uzeti Tota u krilo u praviti se trbuhozborac.

Došli smo luku New York, prošli Ellis island i ušli u taj ogromni grad, Gambadelegno je plakao doslovno za mojitom i htio je odmah nazad, malo smo ga tješili / malo se smijali i rekli mu da ne zeka jer cabo verde će nas vidjeti za godinu dana. Maculele ga je gledao u čudu i nije mu bilo jasno kako netko toliko jako može voliti alkohol. 😀

U New Yorku smo unajmili sobe u hotelu Four Season (blesavo ime, ne kužimo mi gusari te fore.. da four season, moš’ mislit’.. pa šta ga nije mogao nazvati whole year?!?) i dogovorili sa Maculele da ide po tog čovjeka koji će nas odvesti odraditi prodaju do kraja. Gospodin Sothesby je bio vrlo uglađen tip i izrazito promućuran, a ne sjecikesa ko mi gusari i odmah nam je išao na živce.. mali Manu ga nije htio ni pogledati koliko mu je išao na živce, a Toto bi odmah počeo režati (taj pas nije nikad nikoga napao iz čista mira, ali kad bi vidio Sothesbyia poludio bi).

Uglavnom, taj tip nam je predložio privatnu dražbu na poziv koju će on organizirati i koja će biti sto posto sigurna i za nas i za kupca, ali da želi 10% prodane vrijednosti.. maah.. gle ti njega sam mislio, ali šta se može, neka mu, ako je tako sve sigurno i super bolje da se onda tako i organiziramo i krenemo.. 10% Sotheybiju, 10% Maculele… ostane nam toliko novaca da možemo pitati pošto Cabo Verde (hehehe, kako nas je vuklo tamo otići to nije istina, ali svih, a nismo bili tamo svega tri tjedna!!!).

Dogovorili smo dražbu, a dragulj do tada smo skrili u jednu zgradu , ali to je već druga priča…

 

capt. Morski Valić

 

CABO VERDE (instagram)

Orient express

U davna pradavna vremena kad sam bio mladi gusar, bili smo Modrobrki, Brzi, Gamba de legno, ja, mali Manu (mali od kužine) i Toto – morski pas jazavčar. Plovili smo svuda sa našim voljenim Morskim prasetom… bio je jadan sav polupan, ali udoban i neuništiv, da je recimo auto bio bi kao neki stari ford focus caravan diesel, ne liči na nešto, ali ga ne zaustavi ni atomska bomba.

Kako smo izbjegli probleme sa čuvarima otoka, glatko i bez borbe, puni zlata i sa nešto provišta i već spremljene hrane krenuli smo prema Veneciji. Zapadna obala Istre je super nešto… živa uživacija je bila piti vino (malvaziju, a mali Manu je zvao malavizija, hehehehe) i grickati pancetu ko čips, onako na komadiće (čak je i Toto radio mmmmm, aaauuuaaauuuu :)) i gledati i osjetiti miris mora – i more je drugačije, ljepše uz tu obalu. Puni zlata, nismo znali gdje ga sakriti, ok, nešto čemo i potrošiti, ali toga ima masu… treba nam skrovište.

U Veneziji je Gamba de legno imao rođaka koji se zvao Testa de cavolo – poljoprivrednik koji je uzgajao karfiol (jako popularan u ono doba), pa smo mislili se naći s njim. Nije bio baš bistar momak (motika mu je jednim dijelom bila ofarbana u crveno tako da zna sa koje strane je korisititi), ali dooobar – dobar ko karfiol.

Kaže Modrobrki: pa dobro, ne mora biti bistar da sakrije to zlato. Sakriti čemo ga mi kod njega, važno da imamo gdje, a da nas nebi otkucao kome, kazati čemo da igramo žmurice, dok on žmuri mi čemo sakriti blago. Kaže Gamba, koliko je ovo opaljeno u glavu još će i upaliti taj štos.

Testa de cavolo je imao zemlju kraj Venecije (Rosolina mare) u jednom selu što je bilo odlično za nas, da ne ulazimo u lagunu Venecije sa morskim prasetom nego da udjemo pješke, onako trustički. Pristali mi u Rosolina mare… jedno malo vržmo reći turističko mjesto, gdje smo vezali naše Morsko prase. Obzirom da je Gamba de legno tamo imao još prijatelja osim svog rođaka Teste di cavolo, nije mu bilo teško naći pouzdanu osobu koja će nam čuvati brod (za nešto novaca – jer svatko tko radi mora biti nagrađen, molim lijepo). Vezali se na obalu i polako krenuli prema plaži koju je čuvao ne čuvar već heroj plaže (tako je barem on govorio za sebe) Milivoje Stefanović zvan Macan. Kako je vidio Gambu uzviknuo je: PA DE SI GAMBA LAFE sa dva F! Mali Manu se pitao zašto heroj plaže (pitao sam se i ja ako cemo pravo), a Gamba je rekao da se on tako voli šaliti jer je strankinjama uvijek prodavao neke herojske priče, kako je spasio brod pun djece, kako je dojio mlade delfine, spasio sve vjeverice u Rosolina mare, itd.… superman bokte, hahahah. Riknuli smo od smijeha, vrjaži šašavi švalerko – nadimak Macan (kako se inače predstavljao je bio pun pogodak, hehehe). I tako, dali mi na čuvanje naše drago Morsko prase Macanu, dali mu i pedest zlatnika i obecali jos toliko kad se vratimo, unajmili kočiju i krenuli sakriti dio blaga kod Teste de cavolo.

Kako smo došli kod tog “bistrog” momka tako smo shvatili da tu baš nemamo šta tražiti (nismo imali o čemu pričati s njim, čak je i Toto bio zbunjen, a Brzi je počeo biti nervozan), jednostavno smo mu rekli da zatvori oči da sakrijemo tu nešto, on je rekao u redu, stavio ruke na lice i brojao do sto, a mi smo zakopali dio blaga ispod jednog starog kestena pored kuće od Teste de cavolo i iznad toga stavili kučicu za psa (pas se zvao Jack i on je jadan jeo karfiol). Dali mu par zlatnika čisto da ga usrećimo malo, pojeli maneštru od karfiola (nikad više) i sa kočijom se uputili u Veneciju. I tako dok smo se vozili, gledali malo taj kraj, Brzi kaže, ajmo već kad smo tako puni zlatnika vlakom do Londona pa brodom do Švedske. Odlična ideja je bila ta ići vlakom.. Udobno, mirno, taman da sačuvamo snagu. Kaže Brzi: Ukrcamo se na Orient express i ko baje putujemo do Londona. To ti je vlak super mega super, cijeli put je doživljaj. Pravo čudo je bilo da je Brzi išta rekao, čim je tako izrazio želju, mora da je super jer se nikad taj ni zbog čega nije bunio ni zahtjevao. Došli mi u Veneciju, prespavali u hotel Danieli i sutradan se ukrcali na Orient express. AAAA kakav vlak, koja je to fora! Kako smo se dobro provodili, ko smo na nekom super izletu, nikad tako dobro nam nije bilo. Dobro je rekao Brzi. Čak je i Toto imao svoj krevetić, šetali smo vlakom, Modrobrki je čitao nešto, u salonu je Gamba de legno pio vrhunski konjak , a na večer bi zajedno jeli u vagon restoranu takve delicije da je Manu stalno žicao kuhara da mu da recept (pametno tako da možemo i mi ih jesti na brodu). Šteta što je put trajao samo sedam dana – baš šteta. Mali Manu se družio i sa nekom tetom Agatom koja je rekla da se bavi pisanjem knjiga. Manu je odmah pitao: Šta gusarskih? Ona je rekla, ma neee.. Krimi romana… Manu nije bio baš oduševljen, kako krimi roman može biti bolji od gusarskih priča (to se i ja dan danas pitam), ali dobro.. Ta gospođa je bila ful poznata po tism svojim pričama, će biti da su vrijedile.. Nikad nismo pročitali ni jednu. Čak legenda kaže, kad je “netko” mrknuo tortu (recimo da znamo ko je to mogao biti, hehehe) tijekom puta pa se nije znalo ko je, pa je kuhar poludio, po svuda je tražio i tako to, a ona je sve to bilježila i na okrenula priču da bude napeta… Na kraju je Manu napravio svoju Tortu spezial di je kuhar pao na bulju kako je dobra, tako da je i Manu njemu dao jedan recept (dan danas se vjerovatno služi u vlaku ta torta) da se rješi frka, svi smo se dobro nasmijali, nakrkali torte i bez nervoze stigli na odredište.

Kako smo se iskrcali, tako smo krenuli prema luci tražiti neki brod koji bi nas prebacio u Malmo u Švedskoj, ali to je već druga priča….

 

Capt. Morski Valić

 

ORIENT EXPRESS (instagram)

Ključ i zbunj

U davna pradavna vremerna kad sam bio mladi gusar, bili smo Modrobrki, Brzi, Gamba de legno, ja, mali Manu (mali od kužine) i Toto – morski pas jazavčar (koji je imao uši ko dvije fete pršuta, a vidi se i na slici)

Bio je miran dan na otoku Brioni, mali Manu si je dao oduška u kuhinji, koja je konačno bila prava kuhinja, a ne brodska cambusa gdje si obično stisnut kao šaban u košulji subotom u nekom agro klubu (diskoteka gdje se pušta narodna nazovi glazba). Kuhao je svašta nešto, ne znam ni kako se zvalo sve to, prašina od maslina sa kozicama na bugarski, fondue od ementala sa grožđicama, polpete alla Gamba de legno (flambirane sa rumom) i tako, uglavnom – uživao je jako i nije štedio ni truda ni vremena.

Gamba je nešto proučavao kartu Briona (proučavali smo svi, ali nismo ništa kužili), gledali taj nazovi ključ koji je ličio na dugački nazubljeni trokut (točno, kao čokolada toblerone) i obzirom da nam je bila puna kapa (i to ona gusarska) više tog proučavanja, odlučili smo prošetati otokom, pogledati malo tu rimsku vilu, te stijene, plaže i sve čega ima i nema, naravno sa Zelenim koji nam je objašnjavao šta je vo, šta je ono.. Ko da smo turisti.

I tako šetamo mi, čekamo da Manu napravi večeru, kadli! Naiđemo na jednu stijenu, koja je kao mali kanjon sa nekim isklesanim portretom, idemo mi dalje i nakon par metara nadjemo jednu glatku stijenu punu rupa, nizgled bezveze, ali nekako su ful točne, kao laserom izrezane… boh… čudno. Gledamo mi u taj zid, a Gamba de legno pita: Sta ima u tom zidu da tako zurite u njega, izgleda kao neka feta ementalera, bez veze…. Imaš pravo Gambino sam rekao – dosadilo nam i to, okrenuli se i vratili u kolibu jesti.

Toto je trčkarao oko stola i žicao hranu (malo prase, stalno je jeo i stalno je bio gladan) Uzeo sam ga u krilo i gledam ja taj ključ, a stalno mi u glavi kameni ementaler (onaj zid sa rupama)… i odjednom mi padne na pamet! PA DA! Svi su rekli šta ti je sad Morski?! Pa da… onaj zid sa rupama je u stvari portun, a ovaj nazovi ključ je ključ od toga.. To se negdje mora nekako uklopiti. Od uzbuđenja nismo mogli spavati, ni piti ni jesti više… jedva smao dočekali jutro. Kako je svanulo svi smo bili orni krenuti prema tom šupljem kamenu… došli mi, rupa milijon i gledamo malo kljuc . malo rupe (a Toto njuska okolo). Nakon dva sata što smo tako pipkali, probavali gurati taj ključ, mali Manu kaže, pa možda je rješenje otvaranja u karti. I pogledamo mi opet tu kartu, a Manu je okrene prema suncu i vidio je kako su sa vodenim žigom utisnute (bezbojna štampa, vide se samo obrisi) brojke: 5 lijevo, 2 dole, od 4 rupe na dnu. Okreni na desno i gurni do kraja (koristi štap). Nadjemo KONAČNO tu rupu na zidu (mamicujojnjenu) i gurnemo štap,a obzirom da je mali Manu imao varnjaču sa sobom (jer su ga svrbila leđa) imali smo i štap, pa smo okrenuli ključ i mali Manu je gurno sa varnjačom ključ do kraja.

Kako je ključ upao, tako je izgledalo ko da će se kamen srušiti, no valjda je taj prastari mehanizam proradio ko švicarski sat i ta se ploča samo uvukla u pod. Čudo! Zbunjoza samo takva, šta sad… otvor koji je bio pred nama vodio je negdje, baklje smo napravili na licu mjesta sa starim čarapama od Zelenog i starim uljem i krenuli unutra. Nakon svega nekoliko metaraušli smo u jednu veliku okruglu prostoriju koja je imala stazu do centra u obliku spirale, u centru je bila gomila zlatnika, a na jednom stupu zlatna šipka sa nekakvim natpisom. BIli smo van sebe, najprije cijeli taj cirkus sa vratima, sad ta soba, pa zlatnici, pa ta šipka… a ma….

Modrobrki je rekao: Dečki, nemojmo se zekati ovo je neki trik sto posto! Ajmo ovako, mislim da ona šipka zabodena u stup pokreće mehanizam koji zatrpava sve, ajmo naprije odnijeti zlato, pa čemo smisliti kako šipku uzeti bez da nastradamo.

Imaš pravo, rekli smo i krenuli raditi. Zelenog smo nažicali da nam nabavi prazne vreće od ugljena, u njih smo natrpali zlatnike i kad smo sve prebacili u brod, pustili na brodu Tota i malog Manua s puškom da čuvaju zlato, Zelenom smo dali njegov dio i sada je bio problem šipka. Brzi je zavidao jednu staru koloturu sa broda na plafon od sobe kroz koju smo provukli špagu, zavezali za jedan kraj šipku,a mi smo sa drugim krajem špage izašli van te mini pečine i potegli da je izvučemo iz stupa. Srećom da smo oprezni i da Modrobrki dobro zapaža. Tako je i bilo kako je govorio. Jedva, ali jedva, jedva smo uspjeli izvučiu šipku iz te prostorije, kako smo ivukli šipku tako se je sve počelo rušiti, ali sve! U zadnjem trenutku smo dohvatili šipku, a tamo gdje je bio ulaz ostala je samo hrpa kamenja.. Djelovalo je jednako bez vez kao kad smo tu kamenu fetu ementalera vidjeli na početku.

Obzirom da je to rušenje izazvalo veliku buku morali smo brzo zgiljati sa otoka, kako nas ne bi čuvari dohvatili, ne bi nas Zeleni spasio nikako, nema šanse, tkao da smo se na brzinu pozdravili, ukrcali na brod, digli sidro i krenuli put Venecije, ali to je već druga priča…

 

capt . Morski Valić

 

BRIJUNI (instagram)

Da Florida fin Brioni

U davna pradavna vremena kad sam bio mladi gusar bili smo Gamba de legno, Modrobrki, Brzi, mali Manu (mali od kužine), Toto – morski pas jazavčar i ja Morski Valić z Raklja. Na našem brodu Morskom prasetu prošli smo sve i svašta, kroz toliko dogodovština se provukao relativno cijeli da je prešao u gusarsku legendu i mi zajedno s njim. Naši prijatelji gusari sa Tortuge su nas zvali morski neuništivlije.

Put prema Brionima je bio dobar način da se opustimo i pripremimio za ono što smo pretpostavljali da nas čeka na Nordkappu. Čekao nas je susret i sa Đokom Zelenim, čuvarom otoka. Zeleni je bio gusar u penziji koji je preko svog bivšeg poslodavca Tite Jugovića dobio posao na otoku. Rezao je travu, gladio gazele i tjerao turiste sa plaže koju je njegov bivši poslodavac koristio i volio.

Gamba je spominjao kartu što je kupio za bocu bokme još na Arubi… Rekao je da je Gudrun plavi prvovenčani bio čudan tip, imao je masu zlata, imanja, a najviše je volio dobro se zabaviti, jesti i piti i nije mario za zlatom već za ljudima oko sebe (jako su ga volili svi na sjeveru (i ljudi i životinje), ali obzirom da je njegova kraljica (koju je čuvao ko svoje najveće blago) Vita Jela Tobleronova (ruskinja iz švicarske) jako volila Brione (znali su tu i tamo otići na odmor) pa je na otoku Gudrun sakrio bravu koju otvara samo ključ koji je držao Čudnovati. Karta koju je imao Gamba de legno, bila je karta sa Brionima sa ucrtanim mjestom gdje se nalazi ta brava.. Ništa nismo kužili na karti jer je pisalo sve u šifri nekoj. I govorimo mi o tome kako čemo morati do Čudnovatog opet, kako ne znamo kakva je ta brava, da li je to brava koja otvara neka vrata, da li je to samo komad neke čudne karte, pa kako čemo sad, da li čudnovatog pozvati na Brione … šta raditi, kad mali Manu odjednom kaže: Nenenenene ne drži ključ Čudnovati. Pa kako!? Svi u glas smo rekli.. Pa ne može biti , kod njega je sto posto! A Manu kaže: Dok je Čudnovati pričao i kemijao sa vama ja sam gledao ključ i zavezao ga Totu oko vrata… AAAAAAA koji šegavac! Našoj sreći nije bilo kraja, rekli smo Manu majstore, svaka čast, pa šta nisi rekao da imaš taj ključ? A Manu kaže: mislio sam da će doći trenutak kada ćemo opet zapaliti za sjever, pa nisam htio smetati ili napraviti gužvu..

Šegavac, nema šta! 😀

Dani su prolazili, nije nam se više dalo ni bacati noževe ni raditi braccio di ferro, počeli smo čak i pecati (mi gusari,a pecamo!!! svašta…) Nikako do obale. Modrobrki je gledao rutu, računao i tako to, na timunu smo se mjenjali malo ja, malo Mali manu, a na večer Gamba, toto i rum. Manu je kuhao ful dobro, samo nam je počelo nestajati provišta, pa smo opet krenuli po šalši i pašti.. Za riknuti! Više nitko od nas nije mogao vidjeti šalšu na kraj oka… sanjali smo njoke sa srnetinom, kotlete i slične “morske specijalitete”, čak je i Manu rekao da bi volio jesti salatu! Čuda! Izgledalo je da nas je taj put malo zdrmao… kako smo ušli u Jadran, tako su nam se nacrtali osmjesi na faci. Išli smo od matinele po otocima (od otoka do otoka jesti, pa taman nam put trajao tri puta duže… DOSTA ŠALŠE!) samo sto nismo to napisali na našu gusarsku zastavu. Hehehehe 😀

Nakon gozbi po otocima, došli mi veseli na Brione. Vezali smo se par milja dalje od otoka i na večer po tiho se sa pomočnim brodom prišuljali na otok. Đoko Zeleni nas je čekao na obali sa koje je tjerao turiste… I kaže: Pa de ste gusari! HAHAHHA! Bio je glasan i smijao se bez razloga – često. Mi onako, nasmijali smo se, ali uvijek oprezni da nam se ne dogodi neka počasna garda koja čuva otok ili da nas Zeleni ne zavalja (prevari) za blago Gudruna.

Nakon što smo se pozdravili, Zeleni nas je doveo u svoju kolibu, dao nam neke značke da nas nitko ništa ne pita i da ako nas netko zaustavi kažemo kako smo posebni gosti. Za tu uslugu je tražio naravno nešto. Rekli smo mu da ćemo mu dati sto litara ruma nakon što nadjemo ono što tražimo. Počeli smo se zezati, jesti (konačno njoke sa srnom) i dogovorati kako ćemo sutradan krenuti u potragu, ali…

 

To je već druga priča

 

capt . Morski V.

 

BRIJUNI (instagram)

Rum i voodoo

U davna, pradavna vremena kada sam bio mladi gusar bili smo Gamba di legno, Modrobrki, Brzi, ja, mali Manu (mali od kužine) i Toto – morski pas jazavčar. Bili smo mala družina, ali opaka.

I kao što je bilo predviđeno, došli mi na obale Floride da iskrcamo rum. Stigli smo u sred noći, u nadi da necemo naići na nikoga osim na drage nam švercere. Nije mi se sretalo sa raznima voodoo sljedbenicima (a kome bi uopce?). Ti tipovi su stvarno bili malo čudni… Đe Đe Jack nas je dočekao sa svojom bandom koja je već imala spremno deset kočija da se ukrcaju ti bareli. Radili su ko FAP mašina.. Krcali su ko mutavi, mali manu je rekao BOKTE! ovi trpaju te barele skoro da im ni pašarela ne treba. Rum je trebao biti prebačen u Louisianu, točnije u New Orleans, a to mjesto je poznato osim po Bourbon street (Rue Burbon – ulica poznata po barovima u starom dijelu New Orleansa, veeery good) i po Marie Laveau, super mega voodoo svečenici.

Ona uopce nije bila loša, dapače! Svaki put kad bi prošao onuda, pitao bi je savjet, samo su drugi u nadi da postanu uvažavani kao i ona izvodili gluposti i zaluđivali sve oko sebe da bi bili oni face, a tako se to ne radi. Ako želiš biti faca, kao prvo trebaš biti svoj.

Dakle, nakrcali mi taj rum, Đe Đe Đek nas je žicao da idemo s njim kao pratnja do New Orleansa… mi smo se nečkali nešto, jer do tamo (iskrcali smo se blizu Miamija) ima sigurno preko tisuću kliometara, roditi čemo male gusare do tamo, a lakše je onda ići brodom. Brodom nismo mogli ići sa rumom jer bi nas uneredili drugi gusari, a cestom, a ono.. Nije nam bila špica, plus u new orleansu sam imao nerješenih računa sa ko fol vodoo svečenikom kojem sam uneredio cijeli kontejner lutatka i amajlija koje u toj religiji zovu “gris gris” jer je htio jadne ljude koji su bili u potrebi za utjehom ili zdravljem ili šta ja znam čemu sve izlevatati za neke novce (pradavati im lutke i amajlije za hrpu para, da im kao fol pomognu u njihovoj nesreci), uglavnom, okorisititi se njihovom nesrećom, a to ne može proći… uglavnom napravio sam cirkus (zapalio kontejener s lutkama) tom papa Bene Ber (faca koji govori sa dušama s onog svijeta – mos’ misliti, debeli niskoristi) koji je bio nabrijan ko dabar sto sam mu ostetio posao.

Marie Leavau se taj put u svakom slucaju slatko nasmijala i rekla mi: Morski.. Caaare, svaka cast, kad god dodjes imas bocu Jim Beama (naj burbon po mom ukusu) na moj racun u kojem god baru u Rue Burbon.

Mali Manu je slušao priče o Burbon street, o Marie mojoj frnedici i savjetnici i nije se mogao načuditi … u svakom slučaju to mjesto nije bilo za njega, a kamoli još za njega i Tota! Nije htio ni čuti za te krajeve i potiho me cimao da se maknemo odavdje i krenemo za Europu.

Uglavnom dok smo se tako prisjecali starih događaja, roba se iskrcala, Đe Đe Jack je pokušao nas pitati (ustvari mi smo nagađali šta želi reći jer njegov razgovor zbog mucanja je znao trajati u nedogled, pa smo ga zekali neka pjeva dok govori pa nece mucati, hehehehe) da idemo u taj New Orleans, a Gamba de legno je jadan bio na sto muka (šta reći… burbon street – satiranje od alkohola ili Gudrun plavi – nova avantura koja nas vodi u potpuno novi djir ljudi, blaga, cudo jedno!!!)
Obzirom da smo zadržali nešto ruma za Gambu i nas na brodu, cijela posada nije mogla tamo (mali Manu i Toto) rekli smo ovako.. Idemo mi prema Europi.. Čeka nas blago Gudruna plavog prvovenčanog. Gamba je rekao da moramo na otok Brijuni, na šta je mali Manu rekao: a da sada čuj Gambu.. Je rekao Brijuni.. Sta se ti otoci ne zovu Brioni? Šta sada svi koji se zovu Bruno sad se moraju zavti Brijuno? Kako se zove onaj bard što svira na harfi u Puli, poeta reklo bi se, a Morski? Skuzio sam na šta misli mali Manu i pristao na šalu pa pitao: Mislis na Brijuno Langer? Da, da hahahahha umro je od smijeha mali Manu, a Toto se valjao kao rulo po podu… valjda je i njemu bilo smijesno.

Uglavnom, pozdravili se mi sa Đe Đeom digli sidro i krenuli put Brijuna, na drugi kraj oceana, Brzi je rekao, ako nas to blago od Gudruna plavog ne rješi za cijeli život, potopiti ću Morsko prase… Šalio se naravno, cijela družba je bila uzbuđena i sretna… konačno nešto novo, konačno akcija!

Kako smo isplovili, služilo nas je dobro vrijeme i dobar vjetar, Gamba je počeo objašnjavati zašto moramo baš na Brijune (ili Brione) i šta nas još čeka, Modrobrki je kalkulirao rutu, ja sam pio Jim Beam i mislio koliko čemo ploviti do tamo.. Manu me htio pitati još za New Orleans vec kad plovimo tako dugo, rekao sam da hocu, ali.. to je već druga priča…

 

Capt. Morski Valić

 

NEW ORLEANS (instagram)

Oj Antile majke li vam mile

U davna pradavna vremerna kad sam bio mladi gusar, bili smo Modrobrki, Brzi, Gamba de legno, ja, mali Manu i Toto – morski pas jazavčar.

Krenuli mi tako iz Švedske, pozdravili Čudnovatog koji je nekome nešto i gledali kako da, kad nas prođe strava i užas od hladnoće što smo probali i gljiva što smo se najeli (mali Manu je rekao da će napraviti rupu u karti sa brenerom gdje je nacrtan Gorski kotar) da se ipak vratimo i krenemo na Nordkapp.. jer Gudrun plavi prvovenčani nas je totalno obuzeo… kakvo je to blago? O čemu Čudnovati priča? Koji f**n ključ? AAAHHHHH… mamicumunjegovu, rekao je mali Manu.

Bon, krenuli mi prema našim dragim Anitlima, prema moru koje je smaragdno zelene boje, gdje je toplo i lijepo i gdje cijllu godinu možeš hodati u gaćama i da izgledaš cool pa makar bile i one bijele gaće sa đepom, one za kod doktora ići. Kaže Modrobrki, ej Morski.. šta ne idemo u Arubu? Arubu? Misliš na holandske Antile? Šta ćemo tamo? Pa ono, kaže Modrobrki, da nismo vječito na Tortugi…. Ja mu kažem… dragi moj Modri… ne misliš da bi nas mogao klepiti koji nadobudni holandski policajac ili neki gusari da nas pilaju jer smo u njihovoj zoni… kaže Modrobrki, ma gle, ništa od toga, jer je tamo moj prijatelj Mies zvani truli holandez koji će nam pružiti zaštitu, a imamo i mogući posao s njim, jer bi trebalo švercati neki rum iz Anitla na Floridu. Opet! kažem ja, pa di cemo se opet svercati među one munjovode na Floridi, si zaboravio kako nas je skoro voodoo magic skoro došao glave, a? Ma neeeece nam biti ništa. Gamba de legno je prestao slušati onog trenutka kad je Modrobrki spomenuo rum i od tada na dalje razgovor je cuo samo uoonouo ounoou maaanuuu oo…. tako neko mumljanje jer se vidio da ce biri šek ko balin putem cijele rute po obali srednje amerike… Manu je rikavao, jer je rekao, o ne opet, neko egzotično voće sa mesom moram kuhati… a jeeee… Toto je bio zato sretan jer je znao da ga slijedi obilje hrane… stari antilac, a ne kanfanarac… mamicumunjegovu 😀

I tako, došli mi u Arubu i odmah na obali nas je dočekao Truli holandez.. Modrobrki je bio sav sretan što ga vidi jer su zajedno išli u srednju gusarsku u Amsterdamu i pohađali satove bacanja noževa i braccio di ferro. Imao je (naravno) i bocu bokme (bokma je rakija iz holandije) i nismo ni sišli po sizu (pašarela ili nogostup ili tavalon po kojem se silazi sa broda na obalu) vać je Gamba dohvatio bocu tankao u sebe i smijao se. Čovjek bi ga mogao opisati sa dva glagola – smije se i ulijeva 😀

Meni je bilo muka od Floride i onih luđaka s kojima smo imali posla… neeeće biti ništa / bit’ će sve u reeeedu je rečenica koja je isto što i nema problema… kako to čujem, tako počnu problemi. Manu je šutio… pilali su ga ti tropski recepti, a i to ma neeeće od Modrbrkog.. ono vjerovatno je mislio isto što i ja, Gamba je bio razvidan od bokme, a i da nije isto bi bilo, jer je kamikaza i otišao bi samo da je akcija, Brzi je jak i nabrijan ko robot, samo ravno, Modrobrki sav nabrijan da cimnemo taj novac od šverca da imamo ko fol za druge avanture (nameračio se on na Nordkapp 100%, ali nije htio reći… nameračili smo se i mi, ali smo se pravili mutavi… po principu… šutim ja – šutiš ti, ali mislimo isto, pa ko e prvi reći), a taj novac je bio veliki jer je naravno bio i veliki rizik… tako da smo ipak odlučili se dogovoriti o poslu u konobi kod čelavog bragadora, jedna rupetina u luci gdje je bio centar polusvijeta u svim Anitlima… sve naši prijatelji i poznanici 🙂 hahahha…

Došli mi u konobu kod ćelavog bragadora, kad tamo same rock zvijezde gusarenja… Safet dvrdoglavi, Guido Kleptomanijak, Ljubo životinja, Đuro kiosk i drugi… svi su oni imali svoju malu šaroliku povijest na račun koje su zaradili između ostalog i takve nadimke.Sjeli za stoloim gdje je uvijek pio sa svoje dvije cure Calico Jack… legenda i naš prijatelj (pokojni priatelj – nastradao kao ozljeda na radu, objesili ga zbog gusarstva) i uz pečenog pasanca na paragvajski i sok od papaye sa rumom dogovarali posao…

Dogovor je bio ukrcati na morsko prase 200 barela ruma i pršvercati ih do obala Floride gdje bi nas čekao Đe Đe Jack (gusar koji je mucao, pa je zaradio takav nadimak). Obzirom da smo stare kuke, u roku od tjedan dana, Manu je rješio provište da jedemo ko ljudi, Brzi je rješio oružje, Gamba de legno je cugajući sa raznima došao do još podataka o Gudrunu plavom, a Modrobrki i ja smo sa Trulim rješili ukrcaj barela superkvalitetnog ruma.

U zoru smo krenuli dok su još bile visoke vode i dok nitko nije gledao da se udaljimo iz Arube na tiho. Sjeli smo na pupu od broda i Gamba de legno je počeo pričati šta je odznao o Gudrunu, dok je Brzi čistio oružje, a ja gledao rutu do Floride. Modrobrki je gledao u daljinu i vjerovatno mislio na vrajži voodoo…. bio je zabirnut, svi smo bili, ali strah nije opcija…

Gamva je opet spominjao taj ključ od Gudruna plavog… i pokazao nam je mapu koju je platio jednu bocu bokme … ali to je već druga priča….

 

capt. Morski Valić

 

ARUBA (instagram)

 

 

Gljive i led

U davna, pradavna vremena kad sam bio mladi gusar, bili smo Modrobrki, Gamba de legno, Brzi Ja, mali Manu (mali od kužine) i Toto – morski pas jazavčar.

Bili smo na kampiranju na Islandu – imali smo pripreme za lov na tuljane pa se Modrobrki sjetio kako bi mogli vježbati malo na tom terenu koji je blago rečeno čudan .. i tako spavali mi oko gejzira, grijali se, a mali Manu je radio šugo od sušenih gljiva (vrganja iz gorskog kotra) na pari od gejzira i dok je kuhao je radio MMMmmmm kako je dobro, MMMmmmm kako je fino… a Toto je žicao hranu i zavijao u tonalitetu.

Gamba de legno je bio sav žalostan jer nismo imali rum već je pio samo kuhano vino i to skoro mjesec dana, to je za njega bila opaka dijeta, Modrobrki ga je tješio i govorio mu da treba malo skulirati po pitanju te cuge jer da ce morati nositi etiketu ko bačve od etilnog alkohola – zapaljivo!

Nestajalo nam je zaliha i Manu je postajao malo nervozan, pa mi kaže.. MORSKI! Dosta više sa tom vježbom, ajmo srediti neku lovinu pretvoriti ćemo se svi u pečurke koliko ih jedemo, a Gamba de legno ce umrijeti od tuge… ukrcajmo se na brod i palim srediti nešto.. bilo šta, samo da nisu gljive… mamicumunjegovu… stvarno je bio ljut mali Manu.

Rekao sam ok Manu, imaš pravo, krajnje je vrijeme, ali moramo čekati ili ljeto ili ići sa eskimima ili nekim tu domorocem u lov, ovako ne ide, naš brod nije za takve akcije.

Modrobrki je rekao, znam ja tu neke jer je od mogu ujca, teta – njen stric koji ima barbu u Švedskoj imao butigu sa čavlima i drugim potrepštinama upoznao Eskima koji je radio kao sladoledar u Reykyaviku (glavni grad islanda) pa cemo preko Sigmunda čudnovatog (strica od ujca od Modrobrkog) doci do njega i srediti prevoz do prvog lovišta.

Obzirom da nitko ništa nije shvatio ko je ko šta tu kome (to znaju prokužiti samo babe sa sela u Istri – te odnose ko je kome šta, naravno i modrobrki… kojeg smo tad zekali da je modrobaba) samo smo rekli – OK, može… (pa šta bog da).

I tako, krenuli mi, kod Sigmunda, koji je bio nekome nešto, a gamba de legno je pjevao od sreće (neku pjesmu koju je izmislio dok je gledao u bocu… isla je otprilike ovako: divno je biti nekome nešto, divno je biti tebi sve…), ja sam se poceo cuditi, mali Manu se pljeskao po čelu i sve u svemu bili smo malo, zaprepašteni, ok da voli bančiti, ali ovo je too much, valjda ga je taj islandski zrak malo poremetio (ili su možda gljive krive! A ma…) Nas brod smo pustili na Islandu i sa nekim domaćima smo stili do Švedske.. trajalo je to putovanje, hladno za otkačiti, a svi zimogrozni… čak je i Toto cvokotao od hladnoće (aaa brižan :)) Modrobrki je rekao: Morski, pazi ovo, meni je ove hladnoće dosta za tri života, ajde da nikad više nam ne padne na pamet takva ideja da idemo loviti tuljane, tražiti blago i šta god gdje je hladno.. pa čovječe di cemo mi gusari koji smo navikli na Karibe se tu lediti… nisam svoj ne sjecam se… prekinuo sam g ajer su poceli svi jadikovati ko neke babe, vise nisu licili na gusare, a kakvi mlade gusare, čak je i Toto ličio na kakvog kućnog ljiubimca, hrčka i takvo što… uglavnom odlučili smo zajedno ovu ludost privesti kraju sredi te tuljane, vratiti se na Morsko prase i pravac na karibe brzinom vjeverice… naravno, kako sila pritišće tako se mjenjaju i planovi.. dok smo sa Islanda došli do Švedske ideje o lovu su se rastopile, i kod Sigmunda čudnovatog (koji je nekome nešto) rješili provište, za par mjeseci i pravac nazad na naše morsko prase… SVI SRETNI I VESELI jer se vraćamo na našu Tortugu… Zar nije čudno, rekao je brzi (onaj jaki i ne baš bistri u našoj družbi) da se gluposti znaju maskirati često u super ideje? Ostali smo svi zabezeknuti .. kako da Brzi ima tu mudrost..valjda ga je taj islandski zrak malo poremetio (ili su možda gljive krive! A ma…) uglavnom to nam je bio znak da moramo pod hitno nazad na Karibe… jer je zbilja pre pre više… Brzi, a mudar… ma daaajj…

Pri odlasku, nam je Sigismund spominjao nekakvo blago na Nordkappu što ga je sakrio jedan kralj koji se zvao Gudrun plavi prvovenčani… ma uglavnom neka polubajka, polu legenda.. zanimljivo.. pokazao nam je i neki medaljon po kojem je tvrdio da je kljuc blaga… nismo bili u stanju o tome razgovarati bas odmah… morali smo nazad, ali da nas je zaintrigirao, e pa je… čak smo i razmišljali da se ipak nakon nekon vremena sa Kariba vratimo u te krajeve.. taj Gudrun plavi i njegovo blago… mamicumunjegovu, privalčio je pozornost, ali to je već druga priča….

 

capt. Morski Valić

 

ISLAND (instagram)

Brod s blagom

U davna, pradavna vremena kada sam bio mladi gusar… bili smo Gamba di legno, Modrobrki, Brzi, ja, mali Manu i Toto – morski pas jazavčar.

Mali Manu je bio mali od kužine i volio je kuhati za riknuti, ali je inače pomagao u svemu… u svašta se razumio, a Toto je bio njegov.. kako bi se reklo, ko ovi roboti usisavači danas.. šta god bi palo na pod od hrane, Toto je počistio.

Jedan dan kada smo se pripremali da idemo opljačkati neprijateljske brodove, a to su bile ogromni jedrenjaci koji su prevozili zlato iz Južne Amerike, krenemo mi na naš brod kada ono brod pušta na sve strane!!! Jadni naš Pedoč (tako smo zvali naš brod od milja iako mu je pravo ime bilo Morsko prase.)!!!

Grozno! Pomislili smo svi skupa, kako nema smisla ikoga ići napadati sa takvim brodom kada ćemo se potopiti i prije nego što dodjemo do tih lopova koji kradu zlato i nose ga u Europu…

Šta ćemo sad!?

Brzi kaže: Morski, ajmo sada kod mog prijatelja stolara Žike Pilice da nam popravi brod…
Modrobrki kaže: Ne ajmo u luku, pobacamo sve mornare sa prvog broda u more, ukrademo brod i palimo ravno na neprijatelja da ga opljačkamo, Gamba de legno je ležao u hladu i nije ga baš nešto pretjerano bilo briga.. imao je svoje polpete i crno vino i ništa ga nije moglo omesti u onom što je za njega bilo najbolje jelo na svijetu (koje je naravno napravio mali Manu, a Toto nije uspio srediti)… onda se javio mali Manu: IMAM IDEJU!!! Ja sam mislio, ok, ako Manu ima ideju sigurno neće lupiti negu glupost nego se sjetio nešto dobro.

Ajde reci Manu, koja ti je ideja, upitao sam. Pa kapetane Morski (Brzi kada me htio zekati onda bi me zvao noštromo Tzunami, hehehehe), zašto ne odemo u luku u koju će pristati taj jedrenjak sa zlatom, ukrademo cijeli brod sa zlatom i draguljima i isplovimo za Karibe u našu skrivenu gusarsku luku, a sa novcem što dobijemo od prodanog broda kupimo sve što nam je potrebno za otploviti: odjeću, hranu, oružje itd.

Pomislio sam, to je odlična ideja, ALI, ALI, ALI…. kako ćemo doznati gdje će pristati brod, koliko će čuvara biti na brodu i oko njega.. hmmmm… može biti jako, jako opasno…

Dakle, razmišljali smo ovako.. od prodaje broda možemo zaradti otprilike 10.000 zlatnika, što je ok. Treba nam hrane za tri mjeseca putovanja od Lisabona do naše skrivene gusarske luke koju smo zvali Tortuga – tamo nas nitko nikad nije mogao naći, taman da je ne znam kako poznavao to more… ali treba nam posada, treba nam prevoz za put do Lisabona, gdje bi trebao pristati brod sa blagom, treba nam netko od povjerenja ko ce nam davati dobre informacije.. treba nam svasta…

Bilo je kasno ljeto, ali nam nije bilo jako toplo već svježe jer smo bili u Lubenicama na otoku Cresu, a tamo je uvjek hladno. Sviđala nam se ta ideja da malo odmorimo od silnih doživljaja što smo imali po raznim našim putešestijama, a moralo je biti neko skrovito mjesto gjde se vidi dobar komad mora, ako nekim slučajem nas počnu tražiti, vojska, žandari ili drugi lopovi sa kojima nismo bili u najboljim odnosima… odnosno u nikakvim… odnosno neprijateljskim odnosima, može se reći da se nismo sa tim elementima nikako voljeli… dobro nismo ni mi bili baš dobrice.. pomagali smo svima, pogotovo onima koji su nekakvoj nevolji, ali nije se moglo za nas reći da smo baš bebe, ono.. barabe, ali dobre.

Bili smo prekaljeni gusari koji su se mlatili sa drugim gusarima, otimali ukradeno blago raznim vojskama koji su krali od domorodaca iz Južne Amerike pa jedan dio vraćali, jedan uzeli sebi i jedan dio davali drugima kojima je trebalo… sve u svemu, malo nas je bilo, svega pet i jedna četvrtina (Toto) – ali pravih.

S obzirom da se svima nama činila to kao jedina dobra ideja ukrasti brod sa blagom u luci, bez obzira što je jako opasna i svakako može završiti, odlučili smo skovati plan kako ukrasti brod s blagom.

Dok smo tako sjedili u kantini u Lubenicama, a naš Gamba di legno opet spavao, čija je ideja i bila da dođemo baš tu u Lubenice na odmor… počeli smo razgovarati o tome što nam je prvo učiniti. Prva i osnovna stvar je bila doznati kada će brod sa blagom uploviti u luku u Lisabonu u Portugalu, to nam je bilo najvažnije kako bi znali koliko imamo vremena na raspolaganju da ga opljačkamo, a druga stvar, jako jako važna, je bila ta da doznamo koliko je zaštičen taj brod koliko ima vojnika, topova, čuvara, koliko se zadržava u luci i kada i kako će napraviti prekrcaj blaga iz broda u kraljevski trezor. Prvio dio plana je bio potražiti pravu osobu, a ostatak plana dogovoriti kada dobijemo te informacije.

Znači trebao nam je netko tko je u kraljevskoj gardi portugalaca…. komplicirano da, ali ne previše.

Prije nego što sam se odmetnuo u gusare radio sam kao prvi oficir broda za jednu brazilsku kompaniju, a komandant mi je bio Bentinho (čita se Bentinjo… onaj iz Manausa.. .Aquafresh), koji je poznavao gotovo sve pomorce koji su plovili od Južne Amerike u Europu, Afriku i Ameriku, pa sam pretpostavio da poznaje i kraljevsku gardu koja prati ukradeno indijansko blago iz Brazila u Portugal. Bili smo prijatelji, osim što smo zajedno radili nekada davno. Bio je visok crnac, jak i opasan, ali pravi prijatelj i volio se šaliti. Kada nije bilo posla obično je znao otići na mjesec/dva u Casablancu (u Maroku), tamo je imao neke rođake pa bi tamo bio na odmoru. Jedne godine smo čak bili i skupa u Casablanci, on je bio kod svojih rođaka, a ja sam čekao ukrcaj na brod za Tenerife (jedan otok koji spada pod Španjolsku, a nalazi se blizu obale Maroka.)

S obzirom da je to kasno ljeto baš bilo vrijeme kada Bentinho odlazi na odmor, morali smo prodati naš dragi brod koji samo što se nije potopio, uzeti novac, srediti si neki prevoz do obale i ukrcati se u Rijeci na neki brod koji ide za Ameriku da se putem možemo iskrcati u Casablancu. Dok smo tako pričali, mali Manu je šutio i gledao kroz prozor u more zamišljeno. Brzi ga je upitao, šta je majstore, šta misliš? A, ništa specijalno… žao mi je što se opraštamo da našeg Morskog praseta, osjećam se kao da ga izdajemo i on je dio nas, koliko puta nas je spasio!? Gamba de legno koji je spavao, trgnuo se iz sna i po običaju onako odsutan kako je inače bio, valjda nije mogao ostati ravnodušan prema onome što je rekao Manu pa je rekao slijedeće.. sjećam se ko da je jučer bilo:

Manu, brod je super, spasio nas je sto puta, udoban je, brz je, ali je predmet, a ne čovjek i ne – nismo ga izdali, nego će nam pomoći i ovaj put što ćemo ga prodati, napraviti posao u Portugalu, a ukradeni brod ćemo nazvati po njemu “Morsko prase 2”. Manu je već bio bolje raspoložen i shvatio je da se za stvari ne treba vezivati, pa mu se odmah malo raspoloženje popravilo iako mu nije baš potpuno bilo po volji.

Slijedećeg jutra, nakon što je Manu napravio bogovski doručak, krenuli smo odmah u akciju prodaje broda, pitali su bili već za njega neki lokalni trgovci, trebao im je za prevoz robe i putnika sa Cresa na kopno i okolne otoke, pa smo bez problema prodali naše drago Morsko prase AKA pedoč od milja za 10.000 zlatnika lokalnom trgovcu Barba Luki Šegavcu iz sela Tribulje na Krku.

Sretan on – sretni mi.

 

Nastavak slijedi….

 

capt. Morski Valić

 

CRES / LUBENICE (instagram)

Mary Celeste

Kad sam bio mladi gusar

Bili smo Gamba de legno, Modrobrki, Brzi, mali Manu (mali od kuzine) i Toto, morski pas jazavčar…

I tako plovili smo nedaleko od Azora na našem morskom prasetu, radili ono sto obicno rade gusari.. Pili rum, gađali jarbol s noževima (jer nismo imali pikado), braccio di ferro, ko može pojesti vise čajnih kolutića (ja sam bio neprikosnoveni prvak i zato nitko nije htio igrati samnom) i tako.. Dosađjivali se uglavnom.

Mali Manu je bio nešto tih i nije se htio družiti s nama pa je otiša na vrh jarbola u košaru za izvidnicu da bude malo sam.

Svi smo ga pitali sta je.. Rekao je da mu se ne da družiti danas i da ce napraviti marendu i sve, samo neka ga pustimo na miru…

Nakon nekoliko sati, mali Manu uzvikne: brod brigantin, američke zastave na dvije milje od nas!!!! Toto je zavijao ko narikača….

Odmah smo svi skočili da vidimo sta je to.. Uzeo sam dalekozor i pogledao… Moram priznat da sam se malo iznenadio Bio je to Mary Celeste. Poznavao sam njenog kapetana, Briggs se zvao, dobar tip, ličio malo na predsjednika Lincolna, cesto je znao putovati sa svojom ženom Sarom.. Ono ok tip na mjestu i imao je (za mene čudno) njemačku posadu… Valjda je vjerovao tim likovima.. A ma…

Uglavnom, obzirom da je bio naš kompanjero, opljačkati bi bio zadnji bed, ali partijati je već drugi par cipela 🙂

Približili smo se brodu… Djelovali su svi jako u faku već na udaljenosti… Pozvali smo ih na morsko prase i oni su spustili jedan čamac za spašavanje i odmah došli do nas.

Kad su se ukrcali, djelovali su van sebe, Briggs mi je rekao da su vozlil etilen (alkohol) za pojačavanje talijanskih vina (alkohol da vino bude jače) da je isparavao i da sva sreća da smo naišli jer su imali namjeru napustiti brod pošto – poto. Na izraz pošto – poto Toto je rekao Wuf! (na brečijem jeziku znači ča biš ča?)

Čim je to rekao (ne Toto nego Briggs) shvatio sam da je situacija ozbiljna. Mali Manu se igrao sa njegovom djecom, posada od Mary Celeste je pila sa našom, a briggs, ja i njegova žena smo skovali plan kako se izvuci iz problema.

Obzirom da smo imali hrpu zlata, a oni se nisu mogli vratiti na kopno bez broda (svi bi završili u zatvoru ili šta ja znam) dali smo Briggsu zlatnu polugu da započne novi život na Azorima, a njegovoj posadi isto jednu polugu da si razdjele novac od prodaje i nestanu svako na svoj dio svijeta.

Mali Manu je zaboravio na svoje brige i bio je sretan što je pomogao i sreo te ljude.

Mary Celeste možda i danas pluta svijetom potpuno sređena i nitko ne zna kako i zašto je tako posada sa broda nestala…
Ko zna, možda su je ljudi proglasili i svjetskom misterijom…

Mi smo se pozdravili sa njima i odplovili prema sv. Heleni …

Ali to je vec druga priča.

 

capt. Morski Valić

 

MARY CELESTE (instagram)