Sir i odmor

U davna pradavna vremena kad sam bio mladi gusar bili smo Modrobrki (koji samo što nas nije doveo u propast u Mdini), Brzi (sa buzdovanom), Gambadelegno (sa retsinom), mali Manu (sa varnjačom), Toto (sa neuništivom loptom s kojom se igrao) i ja Morski Valić … sa punim rukama posla oko te družbe… bili smo prekaljni gusari, naše Morsko prase, vrhunski brod nas je služilo kako treba, ali nama nakon onog stresa na Malti je definitvno trebao ODMOR.

I tako, došli mi kod mog prijatelja Aristotelesa koji je stalno beljio okolo (imao je buljave oči, bio je mali garav i šegav vrlo. Nije imao baš smisla za umjetnost, ali se volio praviti važan pa bi kupovao lažnjake (lažne umjetnine) i pokušao bi podvaliti ljudima oko sebe kao originalne. Kako smo došli na njegov otok Skorpios odmah nam je dotrčala njegova posluga na molo… patuljak u bijelom odijelu sa srebrnom tacnom i šampanjcem nas je dočekao i kaže: gospodin Onasiseljo – Beljo Vas očekuje u svojoj rezidenciji, molim poslužite se pićem dobrodošlice.

Mi smo bili svi u čudu, šta se sad događa, a Beljo se smijao i polako hodao prema nama (isto u bijelom odijelu… šta im je da se furaju svi sa tim bijelim odjelima ovdje pitam se) pružio je ruku, zagrilili smo se pozdravili, upoznao sam ga sa družinom i krenuli prema njegovoj predivnoj vili. Grčka je predivno mjesto.. taman toplo koliko treba, a pogotovo je dobro što je naš frend ima tu kuću i nitko ne zna gdje smo i šta radimo. Nije prošlo drugo Beljo nam je pokazivao slike koje ima ko fol originali.. kažem ja .. gle Beljo.. nemoj, znam te, to sto ti kažeš da je to Donatello , MIchelangelo , Rafaello.. .. ove slike mi djeluju ko da su ih nindza kornjače napravile, a ne ti majstori slikari… mali Manu je govoio aaa daaaaj, ma mooorski kako možeš biti tako opak, pa frend ti je, ja kažem baš zato što mi je frend to mu mogu reći, inače kakvi bi frendovi bili da se “mažemo”… šta da mu kažem kako mu je super kad laže i mene i sebe… mali Manu nije baš prihvatio to objašnjenje jer nije volio kad sam preizravan prema ikome… shvatiti će kad dodje veliki od kužine,.. ima vremena. 🙂

U jutro kad smo se probudili, uz doručak na terasi Aristoteles nam je ponudio posao. U njegovom slučaju vrijedi ona poslovica KO SA ĐAVLOM TIKVE SADI, U GLAVU MU SE RAZBIJU… u prevodu.. ne možeš očekivati čista posla, sa nekim šegavcem, ali obzirom smo bili gusari, mi smo to jedva dočekali.. konačno nešto unosno. Onih 1000 zlatnika što smo dobili od vina, ne može vječno trajati… i kaže on: Morski trebao bi mi netko da ode u Santorini (otok u Grčkoj) da mi pokupi 1000 tona Chlorotyrija.. naš je odgovor bio . A? Šta si reko Beljo? On nam je objasnio da je to speicijalni sir koji košta hrpu novaca i da ga se može kupiti samo tamo i da mu kupac u Bariju (Italija) želi to kupiti za tri puta veći novac… mi smo rekli, misliš četiri puta veći novac jel tako? on je rekao naravno 🙂 hehehe tako da smo se dogovorili da četvrt novca ide nama kako bi mogli mirno isploviti kad iskrcamo robu u Bari, krenuti za Tortugu, da nastavimo gusariti po nama poznatim morima… ova egozitka je nama bila čudna.. ili je skroz napeto ili je ko da si na godisnjem… Čekali smo par dana da se vrijeme poboljša, zezali se, igrali nogomet i čovječe ne ljuti se na plaži i kako je vrijeme bilo povoljno za plovidbu, krenuli za Santorini.

U Santoriniju nas je dočekala Athina, vedra čobanka koja je bila veza za sir. Šetali smo ulicama Santorinija, predivno mjesto, jeli smo ko kraljevi, sir, bijele patliđane, janjetinu čak smo pokušali plesati neki njihov ples koji je sličan kao capoeira, samo što nema instrumente od capoeire, nema borbe jedan na jedan nego se pleše kao kolo, ljudi se drže jedan za drugog i nema pjevanja. Veseli ti grci… Gamba de legno je pio neka čudna pića, neku metaxu.. ali nije bio oduševljen, rekao je da mu se više čini da pase travu nego da pije alkohol, pa se prebacio nazad na rum… a mi po običaju.. na mojito, mali manu – zna se, virgin mojito (jer i dalje nije polozio gusarski ispit). Probali smo i taj famozni sir Chlorotyri.. pa ono ful je dobar, ali jeli smo i paški (sir sa otoka Paga i nama je paški sir bolji, ali ok…).

Nakon Malte, ovaj đir po Grčkoj nije bio uopće loš… uglavnom smo lagano ze zekali od otoka do otoka, ali i treba, ne može uvijek biti napeto.. pa čovjek se umori… ali već sam vidio kako je družbi dosadno, Manu je po običaju opet se popeo na korpuna glanvom jarbolu ko fol gledati šta ima… dosadno mu bilo, Toto je bio ko krpa, gjde god sam ga vidio je ležao ko krpa, čak je i gamba de legno prešao na cedevitu.. kaže ne može više… zabrinulo me.

Došli mi u Bari. Ogromna luka, nije bilo problem iskrcati teret, masu ljudi se skupilo, pa su u svega dva dana iskrcali teret. U medjuvremenu smo uzeli naš dio novca od tereta, manu je otišao po provište, nakrcao brod sa mojom omiljenom paštom (orecchiette i tagliatelle) i krenuli smo polako prema Gibraltaru. Tamo je jedan moj frend imao bar, želio sam se vidjeti s njim, prije puno godina mi je pričao o blagu grada Patititja.. onda sam mislio da su to gluposti, no kod Belje sam vidio jedan zlatni vrč … koji me podsjetio na blago što su španjolci otimali po Peruu i drugim dijelovima južne Amerike. A Aristoteles je bio lud za tim, čak mu je i bar na brodu bio sastavljen od drva jednog španjolskog galeona.. dakle… moguće da je i on znao nešto, a taj frend koji je imao bar u Casablanci jebio naš zajednički prijatelj…

 

Ali to je već druga priča…

Laku noć gusari

Scorpios, Santorini (instagram)

capt. Morski Valić (u potrazi za blagom… konačno)

Malta – Mdina.. nije milina!

U davna pradavna vremena kad sam bio mladi gusar, bili smo Modrobrki, brzi, Gambadelegno, mali Manu (mali od kužine), Toto, vajka lačni – morski pas jazavčar i ja Valić Morski.. onaj koji ih je drružbu vodio kroz čuda neviđena…

Krenuli mi iz Osla sa našim sređenim Morskim prasetom, sad gusarskim brodom kakav svaki pošteni gusar može zaželjeti. Mali Manu je sredio konačno provište kako bog zapovijeda, pa smo osim šalše jeli i rižot koji je nešto najbolje na svijetu.. kremast onako sa parmezanom.. to smo jeli za fešte i bišteke i ono što je Manu radio samo nakon nekog ekstra događaja… biftek. Radio ga je po tajnoj recepturi na grilu, išao je na specijalizaciju kod Luciusa Rudlavog, kod jednog starog roštiljđije gusara sa drvenom nogom.. ko ji se valjda rodio star, toliko je bio star da ga nitko nije pamtio mladog: Bio je kuhar (i opaki gusar) poznatog kapetana Tonchija kome je majka bila dalmatinka iz Zadra, a tata indijanac sa Arube, harao je Karibima …uglavnom… poznatog gusara i svjetskog bonkuletovića (bon kuletović = fina guza) – dakle, majstor.

Putem od Osla do Malte, opljačkali smo par brodova, ali slabo nešto.. jednu ribaricu, za provište (losos i to) i jedan brod koji je vozio vino iz Francuske u Britaniju (nek se nadje) .. Modrobrki je rekao, taman dobro da smo klepili ovo vino, zaraditi cemo neki dodatni novac od prodaje kad dodjemo na Maltu. U biti, nismo imali pojma gdje idemo, mislili smo da smo velike face, jer smo prekaljeni gusari pa sta moze biti na jendom malom otoku, a da nas moze zaustaviti.. ništa, no međutim nije bilo baš tako.

Modrobrki koji je znao sve i svašta, nam je pričao, dok smo pili retsinu na krmi broda kako onaj crni kipić od sokola je opasnost. Kako je na Malti postojala družba crnog sokola, malo tko je znao za nju, U njoj su bili ljudi različitih staleža, od sobara do prinčeva, da su unutar družbe svi bili braća i da su čuvali taj kipić jer je bio simbol moći u njihovoj družbi. Onaj koji ga je držao je bio glavna faca, zvali su ga Praho Salvaho… Praho Salvaho je bio kum na krstu od Modrobrkog i Modri (odmilja) nije znao šta mu se dogodilo nakon poznate bitke kod Malma u Švedskoj di su ratovali neki naši kolege. Kad je vidio kipići u antikvarnici, sve mu je bilo jasno. Praho je umro i kipić je dosao tu u Oslo.. biti će da se družba crnog sokola raspala, ali je blago sigurno dobro skriveno. Modrobrki je sve to znao, jer mu je Praho to jednom pričao (valjda je znao da su mu dani odbrojani).

Usidrili smo se ispred La Vallete i čekali mrak, dotle je Manu napravio kušine (stari kruh umočen u jaje i frigano u padeli i zašećereno) da se zasladimo i imamo šoštance za akciju. Smračilo se, spustili smo pomoćnu barku i krenuli po tiho do obale. Gambadelegno je ostao čuvati brod sa novim mačem, napunjenim topom i bocom ruma jer mu je nekako to ipak bilo vrhunsko piće. Kako smo se iskrcali krenuli smo ravno u jedno lučko skladište gdje je Praho Salvaho držao kočiju, a konje smo mogli rentati na sat u agenciji rent-a-konj, na obali su imali ured, odmah pored ošterije koja se zvala “Kengur sivi”, a držao ju je Ogulin Čulibrk – od milja Oglo, gusar u penziji. Modrobrki je rekao da moramo krenuti prema tihom gradu koji se zove Mdina. Zašto baš tamo pitali smo? Pa tamo u jednom skrovitom podrumu bilo je blago čuvano od družbe crnog sokola, a kipić nam je ulaznica… ok, rekli smo i u roku od jako brzo smo došli Mdinu. Šetamo mi tako gradom i uđemo u jednu skormnu kuću, kadli! Dva mrguda obučena kao vitezovi stanu ispred nas sa kopljima, Brzi je odmah izvadio buzdovan da ih “poravna”, ali je Modrobrki rekao – POMALO BRZI! Likovi su e ukipili kad su vidli nabrijanog Brzog, a mozda su se ukpili i zato sto su bili svi u metalnim hlacama (da mi je znati kako su kakali)…

Modrobrki je pokazao kip, a ti limeni su bez govora samo se makli da prodjemo.. mislili smo to je to… rješili smo se glavnog problema, sad smo na konju (figurativno) i ušli smo u dvoranu, kad ono mjesto da nadjemo blago (o kojem smo slušali cijelim putem) našli smo stotinjak nabrijanih vitezova na misi. Kad su nas vidjeli, odmah je nastao metež.. ULOVITE IH! viknuo je netko… krenuli smo ko rakete van iz dvorane u molili boga da nas ne ulove, brzi je mahao ko blender sa buzdovanom (srecom da ga je imao) porazbijali smo likove na ulazu, rastjerali im konje i skocili na kočiju ko kauboji (iako smo gusari). Jadni rent-a-konji.Jurili su ko da su ferrari rent-a-konji, a bili su fordovi rent-a-konji… dobro da ih nismo rasturili iako su rent-a-konji. Vjerovatno je vlasnik morao im napraviti generalku na kopitima.

Obzirom smo imali posla sa opasnim likovima, nismo se zadržavali više nego što treba, nego smo pozvali Ogloa (vlasnika Sivog kengura) da dodje na brod da mu prodamo vino (na tugu i žalost gambadelegno)… Oglo je kupio vino jer je bilo vrhunsko, zaradili smo 1000 zlatnika i isplovili prema Grčkoj kod mog prijatelja Aristotelesa.. bogataša koji je unajmljivao brodove za teret. Koji je između ostalog bio veći lopov od svih nas zajedno, ali prema frendovima (kojih je zbilja imao malo) je bio odan do kraja.. a sta mozeš očekivati od nekoga ko je pola grk, a pola turčin.

No međutim, to je već druga priča…

oraía nýchta (laku noć)

 

capt. Morski Valić

 

Malta (instagram)

Prase na remontu

U davna, pradavna vremena kad sam bio mladi gusar, bili smo Modrobrki, Brzi, Gamba de legno, Manu (mali od kužine), ja i Toto – morski pas jazavčar, koji je toliko jeo da smo ga počeli zvati UGO (Uvijek Gladni)…

Nakon što smo došli u Oslo i iskrcali Gorillu, koji nas je i u zadnjem trenuku htio zeznuti i otpremili Knuta malog medvjedića i blesavog mu brata koji je uvjeren da je vjeverica za preko nekih naših prijatelja i kolega Holandjana Ruuda Gullikoza i Marka van Barke u Arnes (na sjeveru Norveške) za cijenu jednog slonica ko fol od žada koji nosi srecu, blagostanje, itd. (nešto smo naučili i od Mighty Malonea… heheheh, pa ipak smo gusari, majkumu) i dosta zaradili, ali prije nego krenemo dalje u nove pohode morali smo malo srediti naše voljeno Morsko prase. Ćak se i gamba de legno stavi oraditi na njemu.. nevjerovatno… radili smo ga u jednom malo brodogradilištu koji je bio u vlasništvu talijanske obitelji Zaobidgi (čita se zaobiđi). Gazda se zvao Gigi.. jedan deeebeli veseljak koji je stalno pio resinu. Resina je bilo lagano vino (soave) začinjeno smolom od bora.. da čudno je, ali je odlično (naravno da smo probali.. pogotvo ga je probavao Gamba).. taman slatko i ukusno. MI smo gledali u čudu, nismo mogli vjerovati da i toga ima.. u glas smo rekli… ma ludi su ti talijani.Gamba je rekao kako je to sluzbeno njemu najbolje pice nakon ruma… mi smo rekli.. A MA… ako ti kažeš…

Vrijeme je prolazilo, došla je i zima, a brod nikako da napravimo, skupilo se sto stvari.. od sto sitnih eto jednog velikog problema. Odlučili mi da onda rješimo sve da možemo krenuti za dva mjeseca mirni. Kad smo popravljali brod, svaku večer (na ekstremnu radost svih) jeli smo u meksičkom restoranu vlasniik je bio Aurelio Dos Karos… brkati meksikanac koji je pjevao, jeo i pio resinu i mi s njim. Rekao nam je da njegovo prezime dolazi od rijeci Kairo (glavni grad Egipta).. da su mu korijeni u biti iz Egipta, a da je nekad bilo uobičajeno kad bi se netko naljutio da pita Koji kairo hočeš? Od tuda kaze njegovo prezime… valjda je bila neka fajterska obitelj… a ma…. će biti da je.. Uglavnom, uz težak rad imali smo i dobro društvo i nije nam bilo problem kroz cijeli dan popravljati oplatu broda, šivati jedra, bojati, nabaviti nove kugle za topove, i bti tamo koliko god je potrebno za popraviti naše prase, a usput smo si sredili i fancy mačeve iz Toleda.. pre-div-ni, Brzi se držao svog buzdovana i govorio je da smo šminkeri i da nikad od nas borci (čuj njega, nikad od nas borci….aaahhh) Lako njemu, kad je bio velik ko medvjed i jak ko slon… dva slona, za ništa drugo nije ni bio nego za buzdovan, a mi fino sa mačem boc.. ko gospoda..gospoda gusari… heheheh.

Jedno poslijepodne dok je Modrobrki šetao Oslom naišao je na jednu staru prodavaonicu antikviteta i iz čiste dosade, da škicne u butigu da vidi šta ima, ušao je u tu antikvarnicu. Svašta je tu bilo, dosta gluposti, ali i pravih stvari, obzirom je volio stare stvari znao je šta valja i šta ne, pa iako je bilo starih kompasa za koje se prodavač kleo da su od Crnobradog, satova za koje je tvrdio da su od Harrisona (čovjek koji je uspio nači načina za izralun longitude.. o tome u drugoj priči) … ništa mu nije zapelo za oko kao jedan mali crni kip sokola. Pitao je prodavača pošto kip, a ovaj nakon natezanja oko cijene došao do toga da mu je prodavač prodao kip sokola za 20 zlatnika. Ja sam rekao, pa brate Modrobrki ti si lud sto posto… van pameti.. mali Manu je rekao da smo za te pare mogli rjesiti provise za brod bez problema, a Gamba zna se .. znao je u dec koliko resine je mogao kupiti za te pare… ali Modrobrki, koji je bio svjetski šegavac je rekao.. ne ne dečki.. tu leži naša sreća… možete mi puhnuti u moju modri brk… smijesi nam se bogatstvo. Rekao je samo da trebamo krenuti za Maltu jer imamo ključ, a ključ je bio taj mali crni kipić.

 

Ali to je već druga priča….

 

capt. Morski Valić (sa mačem iz Toleda)

 

OSLO (instagram)

Mighty Malone i slon od žada

U davna pradavna vremena kad sam bio mladi gusar bili smo Modrobrki, Brzi, Gamba de legno, mali Manu (mali od kuzine) , ja i Toto – morski pas jazavčar. Nas brod Morsko prase prosao je čuda i nije bio baš super super, ali smo ga volili i ne bi ga prodali ni za šta na svijetu.

Taman smo bili rješili teret sa super delicijom – parizerom kadli, dodje kod nas Mighty Malone.. veliki mrgud naoruzan do zuba i odmah krene sa pricom.. gle Marinajo (tako me zvao jer smo skupa igrali capoeiru, marinajo mi je bio nadimak.. odnosno Marinhero… a kako drugačije?) … dakle… imam tu neke ljude kojima treba prevoz do sjevernog pola. MI smo riknuli od smijeha, a Gamba de legno je rekao .. ma nema sanse da ja idem s vama ej.. pa zna mi biti hladno na Tortugi, a kamoli ne sjevernom polu.. gdje ce stati sav taj rum samo za mene, a kamoli za sve nas… a mali Manu primjeti.. .cek cek… rekao si juznu Ameriku, a sad govoris sjeverni pol..

Mighty koga smo znali zvati i Gorila medju nama capoeristima, je poceo hu huhati (onako ko gorila.. svaki put bi to radio kad bi mu bilo neugodno, zato je i dobio taj nadimak, a ne zbog velicine) paaaa, daaa,, ehmmmm.. kako da vam kazem decki… Modrobrki koji je vec vidio probleme kaze.. pa ne moze tako, naprije si rekao juzna amerika, pa sad sjeverni pol.. u cemu je trik… dobro govori Manu.

I onda je rekao, pa decki znate, ovi ljudi koje treba prebaciti u juznu ameriku trebalo bi ih poslije prebaciti na sjeverni pol, to su neki moji rođaci koji imaju plantazu kakaovca u brazilu, uzmemo kakao tamo i idemo kod naseg prijatelja indijanca / eskima … Morski znas ga dobro, to je Pas koji ne laje jer je promuko jer mu je stalno hladno.. koga si ti skraćeno zvao Kalember. (indijanci bi dali ime po necemu što je isticalo tu osobu, tako je Kalember imao tu “srecu” da ga zadesi to ime)… aaaa rekao sam, pa da, kako ga ne bi znao.. to je onaj koji nije sretan ni kad se smije… kako da ne!

Modrobrki i Manu su bili nezadovoljni jer je Mighty, odnosno Gorilla poceo muljati odmah a nismo ni krenuli sa Tortuge… zavuci ce nas za nesto sto posto.. i stalno su mi punili glavu.. ma daj Morski nemojmo s njim u biznis, imati cemo problema.. a ja sam poznao dobro Gorillu,.. nije bio toliko los, a nije bio ni prepametan tako da bi bilo bezveze propustiti dobar biznis zbog necega sto bi moglo biti, tako da sam rekao moju famoznu doskočicu na koju cijela posada pocne vritit očima… AKO NEMA PROBLEMA, MENI NIJE ZABAVNO!… Idemo i gotovo… Bahia, eto nas opet! 🙂

I tako, krenuli mi polako sa Tortuge, Morsko prase se nagnulo ko da je pijano, mi se zezali i smijali jer Toto nije mogao drzati ravnotežu, a ekipa od Gorille je bila prestravljena, nisu bili neki opaki ljudi, vec samo uplašeni, a Manu da ih udobrovlji im je napravio griz sa kakaom i šećerom , Došli mi u Bahiu, rješili prevoz za plantažu kakaovca, a ti ljudi koje smo prebacili su konačno imali boju u licu (ne kao Gamba de legno, jer Gamba je imao ruma u sebi uvjiek pa je bio crven vječito). Dogovorili smo se sa tim ljudima da Modrobrki i Brzi idu s njima i dogovore prebacivanje tereta sa plantaže na brod čim prije, jer dolazi loše vrijeme, put je dug i moramo biti brzi.

Primjetili smo da Gorilla stalno nosi sa sobom jednu trobicu od platna i nije se odvajao od nje niti kad je spavao… normalno da nas je zanimalo šta je u toj torbici.. PItam ga ja .. ej Gory… reci mi sta imas u toj torbici? Opet je poceo.. ehm,, aaaa , kako da ti kazem… to mi je za platiti teret…. Ma daj daj… rekao sam mu pa a daj… pa kako, sta ima u toj torbici da je toliko vrijedno… I Gorilla nakon malo izvadi jednog zelenkastog slona od nekog poludragog kamena… ja ga pitam, kako mislis sa slonom platiti teret kakaovca… i onda se sjetim da je Gorilla lukavac (i praznovjeran) i kaze on: To ti je slon od žada… on ti nosi sreću, blagostanje, lljubav… I tako dalje…Ja sam samo rekao… ma zar opet nešto kemijaš.. jadni ti ljudi s tobom.

Manu i ja smo ga gledali, Gamba je kolutao očima i nismo mogli vjerovati.. Kaze Manu, pa nije valjda da mislis mjenjati teret za tog slonica? On kaze da da da, to ti je marinajo moj čarobno, doslo iz Kine preko raznih švercera, platio sam ga masno… počeo sam se smijati i rekao sam a ha!.. dakle taj kakaovac plačaš sa svojom i tudjom gluposti.. blago kinezu sto vam ga je uvalio… No Gory nije posustao… Ne ne.. stvarno je tako, nastavio je on po svome.., uglavnom nakon tih praznovjernih gluposti i natezanja ko je u pravu, Gamba koji je vječito šutio kaže: Sreća, ljubav i blagostanje, se ne čuvaju u slonicu od dragog kamena nego u glavi i djelima… samo budalaš vjeruje u to da slonic od žada nosi srecu… totalno smo se svi usutili..Gamba koji stalno nesto stenje ili pije.. sad je ispalio nesto pametno… nakon toga otisli smo u se odmoriti svako sa svojim uvjerenjima, dočekali jutro i krenuli krcati teret.

Nakon mjesec dana plovidbe došli mi u Anchorage.. gdje nas je čekao Pas koji ne laje jer je promuko jer mu je stalno hladno AKA Kalember. .Svi smo bili ludi od puta i hladnoće.. Gamba de legno nam je osim svog ruma popio krvo od pilanja da mu je hladno.. Gorilla… sutio i cekao trenutak … i sišli mi s broda,dočekao nas je Kalember koji je odmah rekao svojoj ekipi da iskrca teret… dok smo čekali da se teret iskrca kaze Gorilla.. pa daj ajmo se malo zezati, nismo billi tako na kupu ne sjecam se.. ocemo malo capoiere.. aaaa bas smo se poveselili.. jedan dio plemena od Kalembera je odmah uhvatilo instrumente i dobrih dva sata smo se zabavljali igrajuci capoeiru… moram priznati da sam bio zakržljao, nikako napraviti salto unazad sa prstom u uhu, a to sam nekad radio svako jutro! Manu je gledao i pjevao s nama, pokusao igrati, ali ga se nije dojmilo pa se uglavnom dosadjivao i govorio.. a daj Morski vise, fora ti je to, ali mi nemamo provište, moramo nabaviti neko meso i neku cugu za Gamba de legno jer cemo poluditi s njim i nešto kalorično da mozemo izdrzati ovu ledaru.,

Kalember ga je slušao i rekao je: imamo mi tu nešto za vas mladići što će vam sigurno pomoći, između ostalog mi trgujemo s time i ponudio malu kocku masti od tuljana umočenu u čokoladu.. Ja sam gledao u čudu, a Gorilla i Kalmeber su samo rekli… pa za šta si mislio da nam treba kakao.. i tako ta mala delicija.. ta kocka od tuljanove masti umočena u čokoladu… pa to je fantastično! Mali manu je bio oduševljen i rekao je, daj Morski, uzmimo to i prodajmo na Tortugi, zaradićemo milijune sa ovim kako da ih zovemo… “ledenim kockama”… i tako su nastale ledene kocke (koje se dan danas proizvode u tvornici Kraš)… Gorilla nas je slusao i opet počeo.. ehm, dečki, znate… mi smo svi rekli joooj ajde reci reci… uglavnom bilo bi dobro da uzmemo teret i odnesemo u Norvešku zaraditi ćemo da bar godinu dana živimo mirno i mi i Kalember i ljegovo pleme, a i ja jer moram platiti neke gadne likove što sam zeznuo jer sam im dao jednog slona od žada za moj brod koji se poslije potopio… ček ček.. pitao sam ga.. pa dobro Gory.. koliko ti tih slonova imaš… ehm… pa znaaass opet je poceo.. pa reci ajde i kaze on, a gle Marinajo.. imam slonova koliko treba… vec kad smo … ces jedan magican slon od zada koji nosi srecu ljubavi blagostanje da ti platim taj silni put i dio tereta do norveske.. odgovor je bio zna se.. Gorilla.. ces ti jednu trisku da ne znas da li si na pocetku ili kraju tog istog putovanja.. pa je na kraju rekao .. dobro dobro.. morao sam probati…

To je tako, prevarant, uvijek ostaje prevarant, mjenja samo taktiku… nakon sto smo se satrali od ledenih kocki krenul mi polako put Norveške, a Manu je našao jednog malog polarnog medvjedića kojeg smo nzvali Knut, a koji je bio bolestan i brata mu koji je mislio da je vjeverica jer se stalno penjao po glavnom jarbolu, Toto je bio lud… nikad tako okrug i smotanog “psa” nije vidio, hehehhe… Trebali smo ih odnijeti u Norvešku zajedno sa teretom,.. prijatelj od Modrobrkog je bio neki znastvenik koji ih je htio pod svaku cijenu udomiti.

 

Ali to je vec druga priča…

capt. M. Valić za capoeriste Marihero

 

ANCHORAGE (instagram)

Kako je nastao parizer

U davna pradavna vremena kad sam bio mladi gusar bili smo Gamba de legno, Modrobrki, Brzi, Ja, mali Manu (mali od kužine) i Toto morski pas jazavčar… i tako, bili mi u našem skorivštu na Tortugi i nismo znali šta da radimo od sebe… dooosadno za riknuti, dojadili nam mojitosi i neko voće koje smo tamo tamanili… išli se šetati svaki dan po plaži i zijevali na okolo. Znali smo tako sjediti, dok bi mali Manu bacao oblutke, a Toto po običaju trčkarao okolo i grickao limetu sto bi Manu bacao iz čaše od virgin mojita (bez ruma jer nije položio još gusarski ispit) jer je rekao da će kinez postati koliko stišće oči od kiselog, i onda bi nakon par sati isli polako doma. Na večer uvijek smo jeli nekog kaymanskog krokodila na lešo (to je na Tortugi bila ko maneštra.. obična hrana) i na kraju bi igrali Cluedo..

Manu je stalno htio igrati Cluedo jer je bio kralj Clueda, čak smo jednom prilikom organizirali i Cluedo night u pare u našoj voljenoj gostionici Pantigana express u centru Tortuge gdje je veseli gazda Grbinho (brazliac sa čićarije) lijevao uvijek neke rakije i svu lovu je te večeri stavljao na malog Manua jer je znao da je mali od kužine killer u Cluedu i da će počistiti bilo koga u toj igri… Infatti, Manu je namlatio ozibljne pare sa Cluedom i u jednom trenutku kad smo došli doma kaže: IMAM IDEJU!

Gamba de legno, stari pijanac je riknuo… nije mu se nikad ništa dalo, a znao je kad tako krene priča da je u roku od para dana pokret – idemo negdje 100%. Ja sam rekao super, Modrobrki, šegavac u klapi je rekao odlično, poludio sam više… ajde reci Manu tu ideju… I Manu kaže: imajte povjerenja u mene, znam da će Vam ideja biti suluda, ali ja sam mali od kužine i ja znam šta treba kad je frka i kad treba na brzinu nešto pojesti, netko će nas upucati i napraviti od nas torbe koliko smo krokodila pojeli.. svaki dan pojedem dva kacijola krokodila na lešo.. dosta mi je! Ajmo u biznis da izmislimo nešto što možemo prodati, neku hranu.

Pogledavali smo se s nevjericom, Modrobrki je rekao.. Manu mi smo gusari ne kuhari, šta mi znamo o tome, ja sam mislio da idemo negdje pljačkati, kakve su ti to fore… Gamba de legno je tiho civlio jer je htio ostati na Tortugi i nastaviti piti do sudnjeg dana, Brzi je po običaju šutio. Nakon malo razmišljanja kažem ja ovako… SMO BANDA ILI NISMO!? Jesmo kažu svi, pa dobro onda, onda moramo podržati našeg malog od kužine, ako nešto zeznemo neće nam biti ni prvi ni zadnji put. Dogovorili smo se da opremimo naš brod Morsko prase i da unutar dva dana krenemo put Europe. Tako je i bilo. Krenuli smo u zoru na Veliku gospu (15/08). Dok smo se spremali, Manu je objasnio da zna da bi trebali napraviti neko meso koje bi se dalo pakirati jendostavno i da napravimo dogovor sa nekim na Tortugi jer tortuga je otok i tamo mesa ima malo ili nista, a to meso mora biti takvo da ga mogu i djeca jesti.. kako je to pričao sjetio sam se svoje prijateljice iz bosne koja je radila u Parizu kao kuharica koja ima veze svugdje, a Francuska je poznata kao koljevka svjetske kuhinje. Ta se žena zvala Liza, a obzirom da je iz Bosne zvao sam je bona liza (de bona Liza, de..). Uglavnom.. došli mi do obala Francuske u Marsej.. tamo osim sto su neki manijaci udarali neku loptu i veselili se ko da je Nova godina, nije bilo ništa zanimljivo.. velika luka.. to ti je. Vezali naše Morsko prase, a dok su dečki bili na brodu ja sam otišao u gostionicu „kod veselog legionara“ (marsej je centar za novačenje legionara.. ali o tome poslije) koji je držao moj prijatelj Boro Danguba. Sa njim sam se dogovorio da nam čuva brod, a da cemo ga platiti u robi i zlatnicima samo neka se brodu ne dogodi ništa. Boro je rekao da nema problema i u roku od par sati vec smo bili put Pariza
.
Došli mi u Pariz i sretnem nekog prolaznika i pitam gdje je restoran Zlatna kuća u kojem je radila bona Lisa, ali me valjda krivo čuo i poslao nas je majstor da gledamo neku sliku .. od neke žene misterioznog pogleda… uglavnom uz malo muke stigli mi do restorana i kako smo dosli u restoran bona Lisa nas je ugledala i odmah šou.. bila je velika i vesela i odmah sa vrata od kuhinje se prodere BOLAN MORSKI PA ĐE SI!? Umro sam od smijeha… izgrlili se izljubili, upoznao je sa društvom i objasnio problem, a ona odmah je rekla. Ne ne ne nem sad cemo jesti pa piti, a ne ovako s vrata.. Na brzinu nam je spremila neke duguljaste komadice mesa i rekla da nije imala drugo u ovo doba i da jedemo i dala nam neku zelenkastu kremu pored (rekla je da se to zove senf). Mali Manu je riknuo… i kaže mi na uho: Pa Morski eeej.. to je to!!! Kažem ja Lisi… de bona de… šta ti je to? Ona kaze to su ti hrenovke, brzinska hrana, djeca je obožavaju.. odlicno.. ko to radi i gdje. Kaže ona to radi moj daidža nema problema, spremiti ce ti koliko ti treba… Manu kaze, nama treba to, ali puno veće, jer ovo će biti problem skladištiti i transport.. sve, kaže ona nema problema idite kod Plavog, sa njim cete se sve dogovoriti.

Pozdravili se mi sa bona Lisom i došli kod Plavog, objansili smo situaciju i šta želimo, on nam je rekao da ce nam napraviti ne ogromne hrenvke i da mozemo pokupiti za dva dana robu. Tako je i bilo, unajmili veliku kociju teretnu, dosli do Marseja, platili Boru Dangubu ukrcali se na brod i krenuli put Tortuge… I tako na vecer na palubi pijemo mojito rezemo te mega hrenovke i kaze Manu, ma Morski, ne mozemo tako zvati tu hranu.. mora imati neko zvucno ime.. ajmo ih nazvati PARIZER jer je iz Pariza pa ono… svi su bili odusevljeni i rekli odlicno.. smao to ime ce povecati prdaju bar za 50%. Dosli na Tortugu prodali smo cijeli teret u jedan dan i svi sretni i veseli otisli U Pantigana express proslaviti.

Kako smo sjeli, prišao mi je Mighty Malone… ogroman čovjek, mrka pogleda i naoružan do zuba sa ponudom za otpremimo u južnu Ameriku neke ljude.. koji su bili poprilično čudni, ali to je već duga priča…

Capt. Morski Valić

 

PARIZ (instagram)

Cabo Verde terra estimada

U davna pradavna vremena kad sam bio mladi gusar bili smo Gambadelegno, Modrobrki, Brzi, mali Manu i Toto – morski pas jazavčar. Stalno smo bili u raznim akcijama, ako i nismo mi tražili, one su tražile nas… I tako nakon “sto godina” odlučili mi malo skrenuti s naših standardnih ruta… krenuli mi za Cabo Verde – Zelenortske otoke….

 

Terra di paz terra di gozo… pjevalo je neko društvo u luci grada Praia, ali zbilja Cabo Verde je zemlja radosti i mira. Mi jesmo bili gusari, po prirodi veseljaci, ali mirni nikako 🙂 Tako smo zamišljali da kad se gusar ukrca na nebeski brod takav ga raj čeka… neki ih zovu zavjetrinski otoci. Drugi svijet. Mali Manu je gledao u čudu, najprije na sv. Heleni smo u zadnji čas (po stoti put) izbjegli nevolje, a i sami otok je bio ko da smo u škotskoj, ali ovdje.. aaa ovdje je bio mir. Kao da nas je sam bog usporio, rekao – dosta je bilo, ovdje ćete ostati na neko vrijeme da konačno odmorite boys & dogs 🙂

Niti nam se žurilo prodati dragulj, niti vidjeti našeg frenda Maculeleta… imali smo nešto zlatnika, i činilo se kako je to sasvim dovoljno za živjeti mirno i bez pretjeranog truda – onako… blaženo 😀

Čak je i Toto koji je uvijek vižljast trčkarao, ali usporeno. Valjda je svima bilo dosta šuljanja, borbi, krađa i izbjegavanja opasnih tipova. Pa majkumu više! I gusari trebaju odmora, ne možemo vječito na Tortugu, Tortuga je ok, ali ovo je raj! I kako smo unajmili kuću kraj mora (čak smo se skinuli sa morskog praseta kojeg smo svakodnevno obilazili za zlunetrebalo), nekako smo smetnuli s uma da napravimo posao do kraja, možda zbog toga što su ljudi ljubazni, možda jer je klima predivna (proljeće non stop) i možda što nema napetih situacija – sto “možda”.

Više nam se nije išlo nigdje i nismo htjeli mijenjati naš trenutni životni stil – stil stupid tourist 🙂 Kako je vrijeme prolazilo, promijenili smo i garderobu, šarene košulje, bermude i japanke su zamjenile naše kratke suknene crne kapute i čvrste čizme. Pretvorili smo se u roku od mjesec dana od opakih gusara u penziće dokoličare 😀 Toto je došao ko lopta – od morskog psa se pretvorio u blowfish (ona loptasta riba koja se napuhne kad ju je strah). Manu ga je odlučio staviti na dijetu, a mi smo svi negodovali, kao jadan pas pusti ga da uživa, na kraju od Tota je krenula priča (ko bi rekao da se od nekakve sitnice otkriju u biti važne stvari), na kraju smo postali svijesni sebe i vidjeli da smo se promijenili ne samo u odijevanju već u svemu – da ne ličimo na sebe i da nismo potpuno sretni, jer koliko god bili bezbrižni i sretni i pijemo mojito kroz dan i kupamo se i uživamo ne možemo vječito tako ići napred jer je to besmisleno.

Čovjek nije potpun ako ne radi, ne stvara ili ako je gusar – ne gusari, rekao je mudri Modrobrki. Manu je odjednom bio svjestan, a i svi mi kako nas to blagostanje u biti vodi u propast i moramo se pokrenuti. Pao je dogovor da svake godine za Novu godinu dođemo na Cabo Verde na mjesec dana, ali ne duže jer ćemo prestati biti ono što jesmo.

Svi smo odahnuli nakon tog zajedničkog razgovora i bili sretni što smo skupili snage za nove avanture koje su nam toliko nedostajale… i tome u čast smo pojeli vagon njoka koje je mali Manu skuhao da nas obraduje. U momentu smo odmah svi digli uši. Kako nam je samo malo potrebno da se pokrenemo… adios cabo verde terra estimada, nos vemos el proximo anno (doviđenja cijenjeni zelenotrski otoci, dolazimo iduće godine) 🙂

Krenuo sam u potragu za Maculeletom, bili smo tamo sveukupno pa skoro dva puna mjeseca, sredili smo bili brod, odmorili i kako sam rekao prije, sretni sto idemo dalje i sto cemo se vratiti, ali sad je na red konacno dosao i trenutak da se nadjemo sa tim cudnovatim likom. Nasao sam ga u gostioni u luci (a gdje drugdje). Gostiona se zvala “ćemo ben” i vlasnik je bio barba Jere iz Lindara iz Istre. Kako sam skužio starca koji drži gostionu Jere iz Lindara odmah sam zapjevao: TAMO POD LINDARON, KRAJ STAREGA POTOKA BARBA JERE KOPA STARI VINOGRAD… Nepotrebno je reći kako je starac puko od sreće i počastio Maculelete i mene sa bocom vina i rekao je: Čo mladić, drugi put dojdi sa svojon kupmanijon pak čete jisti svačesa, a tvoga amika škurega moreš zeti sobon ko češ. Napro si me kuntenta z ton pismon – fala ti. Nasmijali smo se i krenuli u priču. Makulele je umro od smijeha i rekao je da bi na južnom polu našao pingvina koji nešto od nekud nekako ga znam i skompao bi se s njim… smijali smo se ko blesavi i nakon dvije boce dobrog vina dogovorili prebacivanje KOH I NOOR-a (slavnog dijamanta) u Ameriku.

Brzo je rekao bokte Morski, obišli smo cijeli svijet zbog jednog dragulja. Taj dragulj, dragi moj Einstein sam mu rekao, nam donosi bezbrižne godine i treba se dobro potruditi za tako nešto – nema nikad ništa besplatno, odnosno kako bi rekli ameri kojima idemo u posjet ovih dana THERE’S NO SUCH THING LIKE FREE LUNCH. Brzi je bio ljut što sam mu tako odbrusio, ali me zasmetalo da se netko žali dok svi rade na tome da se posao napravi do kraja bez pogovora, ali dobro… bilo je napeto, a ljudi u takvim situacijama brzo reagiraju i svakako pa čak i ja mladi gusar svjetskog glasa. 😀

Maculele nam je rekao da ide s nama, ali da opet moramo mjenjati brod i da pustimo morsko prase u Cabo verde. Nevoljko smo pristali, ali smo morali putovati incognito, jer je velika vrijednost u pitanju pa ići na silu može samo prouzrokovati nevolje. Naše drago morsko prase je bio dobar brod, sređen i nije nam se dalo ga pustiti bez nadzora, odnosno u rukama nekih poluzananca…. Ukrcali smo se na putnički brod koji je prolazio onuda kao cirkuska družina pod nazivom Les enfantes terribles (barba jere bi reka – diblja dica, ameri jako vole te francuske štosove) svi smo bili vješti i u snazi pa smo se jako lako “prodali” za zabavljače. Mali Manu mi je rekao da je ne moram raditi nikakva salta, nego da sjednem i da govorim, kako je to sasvim dovoljno ili ako baš hoću mogu uzeti Tota u krilo u praviti se trbuhozborac.

Došli smo luku New York, prošli Ellis island i ušli u taj ogromni grad, Gambadelegno je plakao doslovno za mojitom i htio je odmah nazad, malo smo ga tješili / malo se smijali i rekli mu da ne zeka jer cabo verde će nas vidjeti za godinu dana. Maculele ga je gledao u čudu i nije mu bilo jasno kako netko toliko jako može voliti alkohol. 😀

U New Yorku smo unajmili sobe u hotelu Four Season (blesavo ime, ne kužimo mi gusari te fore.. da four season, moš’ mislit’.. pa šta ga nije mogao nazvati whole year?!?) i dogovorili sa Maculele da ide po tog čovjeka koji će nas odvesti odraditi prodaju do kraja. Gospodin Sothesby je bio vrlo uglađen tip i izrazito promućuran, a ne sjecikesa ko mi gusari i odmah nam je išao na živce.. mali Manu ga nije htio ni pogledati koliko mu je išao na živce, a Toto bi odmah počeo režati (taj pas nije nikad nikoga napao iz čista mira, ali kad bi vidio Sothesbyia poludio bi).

Uglavnom, taj tip nam je predložio privatnu dražbu na poziv koju će on organizirati i koja će biti sto posto sigurna i za nas i za kupca, ali da želi 10% prodane vrijednosti.. maah.. gle ti njega sam mislio, ali šta se može, neka mu, ako je tako sve sigurno i super bolje da se onda tako i organiziramo i krenemo.. 10% Sotheybiju, 10% Maculele… ostane nam toliko novaca da možemo pitati pošto Cabo Verde (hehehe, kako nas je vuklo tamo otići to nije istina, ali svih, a nismo bili tamo svega tri tjedna!!!).

Dogovorili smo dražbu, a dragulj do tada smo skrili u jednu zgradu , ali to je već druga priča…

 

capt. Morski Valić

 

CABO VERDE (instagram)

Orient express

U davna pradavna vremena kad sam bio mladi gusar, bili smo Modrobrki, Brzi, Gamba de legno, ja, mali Manu (mali od kužine) i Toto – morski pas jazavčar. Plovili smo svuda sa našim voljenim Morskim prasetom… bio je jadan sav polupan, ali udoban i neuništiv, da je recimo auto bio bi kao neki stari ford focus caravan diesel, ne liči na nešto, ali ga ne zaustavi ni atomska bomba.

Kako smo izbjegli probleme sa čuvarima otoka, glatko i bez borbe, puni zlata i sa nešto provišta i već spremljene hrane krenuli smo prema Veneciji. Zapadna obala Istre je super nešto… živa uživacija je bila piti vino (malvaziju, a mali Manu je zvao malavizija, hehehehe) i grickati pancetu ko čips, onako na komadiće (čak je i Toto radio mmmmm, aaauuuaaauuuu :)) i gledati i osjetiti miris mora – i more je drugačije, ljepše uz tu obalu. Puni zlata, nismo znali gdje ga sakriti, ok, nešto čemo i potrošiti, ali toga ima masu… treba nam skrovište.

U Veneziji je Gamba de legno imao rođaka koji se zvao Testa de cavolo – poljoprivrednik koji je uzgajao karfiol (jako popularan u ono doba), pa smo mislili se naći s njim. Nije bio baš bistar momak (motika mu je jednim dijelom bila ofarbana u crveno tako da zna sa koje strane je korisititi), ali dooobar – dobar ko karfiol.

Kaže Modrobrki: pa dobro, ne mora biti bistar da sakrije to zlato. Sakriti čemo ga mi kod njega, važno da imamo gdje, a da nas nebi otkucao kome, kazati čemo da igramo žmurice, dok on žmuri mi čemo sakriti blago. Kaže Gamba, koliko je ovo opaljeno u glavu još će i upaliti taj štos.

Testa de cavolo je imao zemlju kraj Venecije (Rosolina mare) u jednom selu što je bilo odlično za nas, da ne ulazimo u lagunu Venecije sa morskim prasetom nego da udjemo pješke, onako trustički. Pristali mi u Rosolina mare… jedno malo vržmo reći turističko mjesto, gdje smo vezali naše Morsko prase. Obzirom da je Gamba de legno tamo imao još prijatelja osim svog rođaka Teste di cavolo, nije mu bilo teško naći pouzdanu osobu koja će nam čuvati brod (za nešto novaca – jer svatko tko radi mora biti nagrađen, molim lijepo). Vezali se na obalu i polako krenuli prema plaži koju je čuvao ne čuvar već heroj plaže (tako je barem on govorio za sebe) Milivoje Stefanović zvan Macan. Kako je vidio Gambu uzviknuo je: PA DE SI GAMBA LAFE sa dva F! Mali Manu se pitao zašto heroj plaže (pitao sam se i ja ako cemo pravo), a Gamba je rekao da se on tako voli šaliti jer je strankinjama uvijek prodavao neke herojske priče, kako je spasio brod pun djece, kako je dojio mlade delfine, spasio sve vjeverice u Rosolina mare, itd.… superman bokte, hahahah. Riknuli smo od smijeha, vrjaži šašavi švalerko – nadimak Macan (kako se inače predstavljao je bio pun pogodak, hehehe). I tako, dali mi na čuvanje naše drago Morsko prase Macanu, dali mu i pedest zlatnika i obecali jos toliko kad se vratimo, unajmili kočiju i krenuli sakriti dio blaga kod Teste de cavolo.

Kako smo došli kod tog “bistrog” momka tako smo shvatili da tu baš nemamo šta tražiti (nismo imali o čemu pričati s njim, čak je i Toto bio zbunjen, a Brzi je počeo biti nervozan), jednostavno smo mu rekli da zatvori oči da sakrijemo tu nešto, on je rekao u redu, stavio ruke na lice i brojao do sto, a mi smo zakopali dio blaga ispod jednog starog kestena pored kuće od Teste de cavolo i iznad toga stavili kučicu za psa (pas se zvao Jack i on je jadan jeo karfiol). Dali mu par zlatnika čisto da ga usrećimo malo, pojeli maneštru od karfiola (nikad više) i sa kočijom se uputili u Veneciju. I tako dok smo se vozili, gledali malo taj kraj, Brzi kaže, ajmo već kad smo tako puni zlatnika vlakom do Londona pa brodom do Švedske. Odlična ideja je bila ta ići vlakom.. Udobno, mirno, taman da sačuvamo snagu. Kaže Brzi: Ukrcamo se na Orient express i ko baje putujemo do Londona. To ti je vlak super mega super, cijeli put je doživljaj. Pravo čudo je bilo da je Brzi išta rekao, čim je tako izrazio želju, mora da je super jer se nikad taj ni zbog čega nije bunio ni zahtjevao. Došli mi u Veneciju, prespavali u hotel Danieli i sutradan se ukrcali na Orient express. AAAA kakav vlak, koja je to fora! Kako smo se dobro provodili, ko smo na nekom super izletu, nikad tako dobro nam nije bilo. Dobro je rekao Brzi. Čak je i Toto imao svoj krevetić, šetali smo vlakom, Modrobrki je čitao nešto, u salonu je Gamba de legno pio vrhunski konjak , a na večer bi zajedno jeli u vagon restoranu takve delicije da je Manu stalno žicao kuhara da mu da recept (pametno tako da možemo i mi ih jesti na brodu). Šteta što je put trajao samo sedam dana – baš šteta. Mali Manu se družio i sa nekom tetom Agatom koja je rekla da se bavi pisanjem knjiga. Manu je odmah pitao: Šta gusarskih? Ona je rekla, ma neee.. Krimi romana… Manu nije bio baš oduševljen, kako krimi roman može biti bolji od gusarskih priča (to se i ja dan danas pitam), ali dobro.. Ta gospođa je bila ful poznata po tism svojim pričama, će biti da su vrijedile.. Nikad nismo pročitali ni jednu. Čak legenda kaže, kad je “netko” mrknuo tortu (recimo da znamo ko je to mogao biti, hehehe) tijekom puta pa se nije znalo ko je, pa je kuhar poludio, po svuda je tražio i tako to, a ona je sve to bilježila i na okrenula priču da bude napeta… Na kraju je Manu napravio svoju Tortu spezial di je kuhar pao na bulju kako je dobra, tako da je i Manu njemu dao jedan recept (dan danas se vjerovatno služi u vlaku ta torta) da se rješi frka, svi smo se dobro nasmijali, nakrkali torte i bez nervoze stigli na odredište.

Kako smo se iskrcali, tako smo krenuli prema luci tražiti neki brod koji bi nas prebacio u Malmo u Švedskoj, ali to je već druga priča….

 

Capt. Morski Valić

 

ORIENT EXPRESS (instagram)

Ključ i zbunj

U davna pradavna vremerna kad sam bio mladi gusar, bili smo Modrobrki, Brzi, Gamba de legno, ja, mali Manu (mali od kužine) i Toto – morski pas jazavčar (koji je imao uši ko dvije fete pršuta, a vidi se i na slici)

Bio je miran dan na otoku Brioni, mali Manu si je dao oduška u kuhinji, koja je konačno bila prava kuhinja, a ne brodska cambusa gdje si obično stisnut kao šaban u košulji subotom u nekom agro klubu (diskoteka gdje se pušta narodna nazovi glazba). Kuhao je svašta nešto, ne znam ni kako se zvalo sve to, prašina od maslina sa kozicama na bugarski, fondue od ementala sa grožđicama, polpete alla Gamba de legno (flambirane sa rumom) i tako, uglavnom – uživao je jako i nije štedio ni truda ni vremena.

Gamba je nešto proučavao kartu Briona (proučavali smo svi, ali nismo ništa kužili), gledali taj nazovi ključ koji je ličio na dugački nazubljeni trokut (točno, kao čokolada toblerone) i obzirom da nam je bila puna kapa (i to ona gusarska) više tog proučavanja, odlučili smo prošetati otokom, pogledati malo tu rimsku vilu, te stijene, plaže i sve čega ima i nema, naravno sa Zelenim koji nam je objašnjavao šta je vo, šta je ono.. Ko da smo turisti.

I tako šetamo mi, čekamo da Manu napravi večeru, kadli! Naiđemo na jednu stijenu, koja je kao mali kanjon sa nekim isklesanim portretom, idemo mi dalje i nakon par metara nadjemo jednu glatku stijenu punu rupa, nizgled bezveze, ali nekako su ful točne, kao laserom izrezane… boh… čudno. Gledamo mi u taj zid, a Gamba de legno pita: Sta ima u tom zidu da tako zurite u njega, izgleda kao neka feta ementalera, bez veze…. Imaš pravo Gambino sam rekao – dosadilo nam i to, okrenuli se i vratili u kolibu jesti.

Toto je trčkarao oko stola i žicao hranu (malo prase, stalno je jeo i stalno je bio gladan) Uzeo sam ga u krilo i gledam ja taj ključ, a stalno mi u glavi kameni ementaler (onaj zid sa rupama)… i odjednom mi padne na pamet! PA DA! Svi su rekli šta ti je sad Morski?! Pa da… onaj zid sa rupama je u stvari portun, a ovaj nazovi ključ je ključ od toga.. To se negdje mora nekako uklopiti. Od uzbuđenja nismo mogli spavati, ni piti ni jesti više… jedva smao dočekali jutro. Kako je svanulo svi smo bili orni krenuti prema tom šupljem kamenu… došli mi, rupa milijon i gledamo malo kljuc . malo rupe (a Toto njuska okolo). Nakon dva sata što smo tako pipkali, probavali gurati taj ključ, mali Manu kaže, pa možda je rješenje otvaranja u karti. I pogledamo mi opet tu kartu, a Manu je okrene prema suncu i vidio je kako su sa vodenim žigom utisnute (bezbojna štampa, vide se samo obrisi) brojke: 5 lijevo, 2 dole, od 4 rupe na dnu. Okreni na desno i gurni do kraja (koristi štap). Nadjemo KONAČNO tu rupu na zidu (mamicujojnjenu) i gurnemo štap,a obzirom da je mali Manu imao varnjaču sa sobom (jer su ga svrbila leđa) imali smo i štap, pa smo okrenuli ključ i mali Manu je gurno sa varnjačom ključ do kraja.

Kako je ključ upao, tako je izgledalo ko da će se kamen srušiti, no valjda je taj prastari mehanizam proradio ko švicarski sat i ta se ploča samo uvukla u pod. Čudo! Zbunjoza samo takva, šta sad… otvor koji je bio pred nama vodio je negdje, baklje smo napravili na licu mjesta sa starim čarapama od Zelenog i starim uljem i krenuli unutra. Nakon svega nekoliko metaraušli smo u jednu veliku okruglu prostoriju koja je imala stazu do centra u obliku spirale, u centru je bila gomila zlatnika, a na jednom stupu zlatna šipka sa nekakvim natpisom. BIli smo van sebe, najprije cijeli taj cirkus sa vratima, sad ta soba, pa zlatnici, pa ta šipka… a ma….

Modrobrki je rekao: Dečki, nemojmo se zekati ovo je neki trik sto posto! Ajmo ovako, mislim da ona šipka zabodena u stup pokreće mehanizam koji zatrpava sve, ajmo naprije odnijeti zlato, pa čemo smisliti kako šipku uzeti bez da nastradamo.

Imaš pravo, rekli smo i krenuli raditi. Zelenog smo nažicali da nam nabavi prazne vreće od ugljena, u njih smo natrpali zlatnike i kad smo sve prebacili u brod, pustili na brodu Tota i malog Manua s puškom da čuvaju zlato, Zelenom smo dali njegov dio i sada je bio problem šipka. Brzi je zavidao jednu staru koloturu sa broda na plafon od sobe kroz koju smo provukli špagu, zavezali za jedan kraj šipku,a mi smo sa drugim krajem špage izašli van te mini pečine i potegli da je izvučemo iz stupa. Srećom da smo oprezni i da Modrobrki dobro zapaža. Tako je i bilo kako je govorio. Jedva, ali jedva, jedva smo uspjeli izvučiu šipku iz te prostorije, kako smo ivukli šipku tako se je sve počelo rušiti, ali sve! U zadnjem trenutku smo dohvatili šipku, a tamo gdje je bio ulaz ostala je samo hrpa kamenja.. Djelovalo je jednako bez vez kao kad smo tu kamenu fetu ementalera vidjeli na početku.

Obzirom da je to rušenje izazvalo veliku buku morali smo brzo zgiljati sa otoka, kako nas ne bi čuvari dohvatili, ne bi nas Zeleni spasio nikako, nema šanse, tkao da smo se na brzinu pozdravili, ukrcali na brod, digli sidro i krenuli put Venecije, ali to je već druga priča…

 

capt . Morski Valić

 

BRIJUNI (instagram)

Da Florida fin Brioni

U davna pradavna vremena kad sam bio mladi gusar bili smo Gamba de legno, Modrobrki, Brzi, mali Manu (mali od kužine), Toto – morski pas jazavčar i ja Morski Valić z Raklja. Na našem brodu Morskom prasetu prošli smo sve i svašta, kroz toliko dogodovština se provukao relativno cijeli da je prešao u gusarsku legendu i mi zajedno s njim. Naši prijatelji gusari sa Tortuge su nas zvali morski neuništivlije.

Put prema Brionima je bio dobar način da se opustimo i pripremimio za ono što smo pretpostavljali da nas čeka na Nordkappu. Čekao nas je susret i sa Đokom Zelenim, čuvarom otoka. Zeleni je bio gusar u penziji koji je preko svog bivšeg poslodavca Tite Jugovića dobio posao na otoku. Rezao je travu, gladio gazele i tjerao turiste sa plaže koju je njegov bivši poslodavac koristio i volio.

Gamba je spominjao kartu što je kupio za bocu bokme još na Arubi… Rekao je da je Gudrun plavi prvovenčani bio čudan tip, imao je masu zlata, imanja, a najviše je volio dobro se zabaviti, jesti i piti i nije mario za zlatom već za ljudima oko sebe (jako su ga volili svi na sjeveru (i ljudi i životinje), ali obzirom da je njegova kraljica (koju je čuvao ko svoje najveće blago) Vita Jela Tobleronova (ruskinja iz švicarske) jako volila Brione (znali su tu i tamo otići na odmor) pa je na otoku Gudrun sakrio bravu koju otvara samo ključ koji je držao Čudnovati. Karta koju je imao Gamba de legno, bila je karta sa Brionima sa ucrtanim mjestom gdje se nalazi ta brava.. Ništa nismo kužili na karti jer je pisalo sve u šifri nekoj. I govorimo mi o tome kako čemo morati do Čudnovatog opet, kako ne znamo kakva je ta brava, da li je to brava koja otvara neka vrata, da li je to samo komad neke čudne karte, pa kako čemo sad, da li čudnovatog pozvati na Brione … šta raditi, kad mali Manu odjednom kaže: Nenenenene ne drži ključ Čudnovati. Pa kako!? Svi u glas smo rekli.. Pa ne može biti , kod njega je sto posto! A Manu kaže: Dok je Čudnovati pričao i kemijao sa vama ja sam gledao ključ i zavezao ga Totu oko vrata… AAAAAAA koji šegavac! Našoj sreći nije bilo kraja, rekli smo Manu majstore, svaka čast, pa šta nisi rekao da imaš taj ključ? A Manu kaže: mislio sam da će doći trenutak kada ćemo opet zapaliti za sjever, pa nisam htio smetati ili napraviti gužvu..

Šegavac, nema šta! 😀

Dani su prolazili, nije nam se više dalo ni bacati noževe ni raditi braccio di ferro, počeli smo čak i pecati (mi gusari,a pecamo!!! svašta…) Nikako do obale. Modrobrki je gledao rutu, računao i tako to, na timunu smo se mjenjali malo ja, malo Mali manu, a na večer Gamba, toto i rum. Manu je kuhao ful dobro, samo nam je počelo nestajati provišta, pa smo opet krenuli po šalši i pašti.. Za riknuti! Više nitko od nas nije mogao vidjeti šalšu na kraj oka… sanjali smo njoke sa srnetinom, kotlete i slične “morske specijalitete”, čak je i Manu rekao da bi volio jesti salatu! Čuda! Izgledalo je da nas je taj put malo zdrmao… kako smo ušli u Jadran, tako su nam se nacrtali osmjesi na faci. Išli smo od matinele po otocima (od otoka do otoka jesti, pa taman nam put trajao tri puta duže… DOSTA ŠALŠE!) samo sto nismo to napisali na našu gusarsku zastavu. Hehehehe 😀

Nakon gozbi po otocima, došli mi veseli na Brione. Vezali smo se par milja dalje od otoka i na večer po tiho se sa pomočnim brodom prišuljali na otok. Đoko Zeleni nas je čekao na obali sa koje je tjerao turiste… I kaže: Pa de ste gusari! HAHAHHA! Bio je glasan i smijao se bez razloga – često. Mi onako, nasmijali smo se, ali uvijek oprezni da nam se ne dogodi neka počasna garda koja čuva otok ili da nas Zeleni ne zavalja (prevari) za blago Gudruna.

Nakon što smo se pozdravili, Zeleni nas je doveo u svoju kolibu, dao nam neke značke da nas nitko ništa ne pita i da ako nas netko zaustavi kažemo kako smo posebni gosti. Za tu uslugu je tražio naravno nešto. Rekli smo mu da ćemo mu dati sto litara ruma nakon što nadjemo ono što tražimo. Počeli smo se zezati, jesti (konačno njoke sa srnom) i dogovorati kako ćemo sutradan krenuti u potragu, ali…

 

To je već druga priča

 

capt . Morski V.

 

BRIJUNI (instagram)

Rum i voodoo

U davna, pradavna vremena kada sam bio mladi gusar bili smo Gamba di legno, Modrobrki, Brzi, ja, mali Manu (mali od kužine) i Toto – morski pas jazavčar. Bili smo mala družina, ali opaka.

I kao što je bilo predviđeno, došli mi na obale Floride da iskrcamo rum. Stigli smo u sred noći, u nadi da necemo naići na nikoga osim na drage nam švercere. Nije mi se sretalo sa raznima voodoo sljedbenicima (a kome bi uopce?). Ti tipovi su stvarno bili malo čudni… Đe Đe Jack nas je dočekao sa svojom bandom koja je već imala spremno deset kočija da se ukrcaju ti bareli. Radili su ko FAP mašina.. Krcali su ko mutavi, mali manu je rekao BOKTE! ovi trpaju te barele skoro da im ni pašarela ne treba. Rum je trebao biti prebačen u Louisianu, točnije u New Orleans, a to mjesto je poznato osim po Bourbon street (Rue Burbon – ulica poznata po barovima u starom dijelu New Orleansa, veeery good) i po Marie Laveau, super mega voodoo svečenici.

Ona uopce nije bila loša, dapače! Svaki put kad bi prošao onuda, pitao bi je savjet, samo su drugi u nadi da postanu uvažavani kao i ona izvodili gluposti i zaluđivali sve oko sebe da bi bili oni face, a tako se to ne radi. Ako želiš biti faca, kao prvo trebaš biti svoj.

Dakle, nakrcali mi taj rum, Đe Đe Đek nas je žicao da idemo s njim kao pratnja do New Orleansa… mi smo se nečkali nešto, jer do tamo (iskrcali smo se blizu Miamija) ima sigurno preko tisuću kliometara, roditi čemo male gusare do tamo, a lakše je onda ići brodom. Brodom nismo mogli ići sa rumom jer bi nas uneredili drugi gusari, a cestom, a ono.. Nije nam bila špica, plus u new orleansu sam imao nerješenih računa sa ko fol vodoo svečenikom kojem sam uneredio cijeli kontejner lutatka i amajlija koje u toj religiji zovu “gris gris” jer je htio jadne ljude koji su bili u potrebi za utjehom ili zdravljem ili šta ja znam čemu sve izlevatati za neke novce (pradavati im lutke i amajlije za hrpu para, da im kao fol pomognu u njihovoj nesreci), uglavnom, okorisititi se njihovom nesrećom, a to ne može proći… uglavnom napravio sam cirkus (zapalio kontejener s lutkama) tom papa Bene Ber (faca koji govori sa dušama s onog svijeta – mos’ misliti, debeli niskoristi) koji je bio nabrijan ko dabar sto sam mu ostetio posao.

Marie Leavau se taj put u svakom slucaju slatko nasmijala i rekla mi: Morski.. Caaare, svaka cast, kad god dodjes imas bocu Jim Beama (naj burbon po mom ukusu) na moj racun u kojem god baru u Rue Burbon.

Mali Manu je slušao priče o Burbon street, o Marie mojoj frnedici i savjetnici i nije se mogao načuditi … u svakom slučaju to mjesto nije bilo za njega, a kamoli još za njega i Tota! Nije htio ni čuti za te krajeve i potiho me cimao da se maknemo odavdje i krenemo za Europu.

Uglavnom dok smo se tako prisjecali starih događaja, roba se iskrcala, Đe Đe Jack je pokušao nas pitati (ustvari mi smo nagađali šta želi reći jer njegov razgovor zbog mucanja je znao trajati u nedogled, pa smo ga zekali neka pjeva dok govori pa nece mucati, hehehehe) da idemo u taj New Orleans, a Gamba de legno je jadan bio na sto muka (šta reći… burbon street – satiranje od alkohola ili Gudrun plavi – nova avantura koja nas vodi u potpuno novi djir ljudi, blaga, cudo jedno!!!)
Obzirom da smo zadržali nešto ruma za Gambu i nas na brodu, cijela posada nije mogla tamo (mali Manu i Toto) rekli smo ovako.. Idemo mi prema Europi.. Čeka nas blago Gudruna plavog prvovenčanog. Gamba je rekao da moramo na otok Brijuni, na šta je mali Manu rekao: a da sada čuj Gambu.. Je rekao Brijuni.. Sta se ti otoci ne zovu Brioni? Šta sada svi koji se zovu Bruno sad se moraju zavti Brijuno? Kako se zove onaj bard što svira na harfi u Puli, poeta reklo bi se, a Morski? Skuzio sam na šta misli mali Manu i pristao na šalu pa pitao: Mislis na Brijuno Langer? Da, da hahahahha umro je od smijeha mali Manu, a Toto se valjao kao rulo po podu… valjda je i njemu bilo smijesno.

Uglavnom, pozdravili se mi sa Đe Đeom digli sidro i krenuli put Brijuna, na drugi kraj oceana, Brzi je rekao, ako nas to blago od Gudruna plavog ne rješi za cijeli život, potopiti ću Morsko prase… Šalio se naravno, cijela družba je bila uzbuđena i sretna… konačno nešto novo, konačno akcija!

Kako smo isplovili, služilo nas je dobro vrijeme i dobar vjetar, Gamba je počeo objašnjavati zašto moramo baš na Brijune (ili Brione) i šta nas još čeka, Modrobrki je kalkulirao rutu, ja sam pio Jim Beam i mislio koliko čemo ploviti do tamo.. Manu me htio pitati još za New Orleans vec kad plovimo tako dugo, rekao sam da hocu, ali.. to je već druga priča…

 

Capt. Morski Valić

 

NEW ORLEANS (instagram)