Krasni via Grenland

U davna pradavna vremena, kad sam bio mladi gusar bili smo Modrobrki, Brzi, Gambadelegno, Ja neustrašivi Morski Valić, mali Manu (mali od kužine) i Toto – morski pas jazavčar.

Kako smo se otisnuli zahvaljujući i gospodinu Fogu… toliko je bio uglađen da mislim da mu je i ime bilo Gospodin … uglavnom, makli smo se sa kovčegom blaga što smo makli limunašima, napustili smo Honduras u ponedjeljak , a još u petak su nam se noge tresle od uzbuđenja leta balonom.. je da, neustrašivi smo gusari.. baš tako GUSARI ne ptice.. idemo morem, a ne zrakom… mislim bilo je fora, ali nam je draže ićki morem… a.. i stara stara gusarska poslovica kaže – drži more, bježi od oblaka.

Kako smo se makli došao je trenutak da otvorimo kovčeg štosu limunaši tako ljubomorno čuvali. Izvukao sam sablju, udario po lokotu i otvorili smo kovčeg. Unutra je bila jedna drvena maska (ličilo mi je na mahagoniji) sa ugrađenim dragim kamenjem… jednim safirom veličine jajeta između očiju, sitnim nizom dijamanata ispod očiju i brkovima napravljenim od rubina koji su isli do kraja, za dole, kao okrenuto slovo u oko ustiju. Odmah smo masku nazvali Lemmy.

Stari pijanac Gambadelegno je bi oduševljen maskom, odmah ju je htio nositi,… mi smo svi rekli odmah NE! Šta si lud, pa to nam je lova, moramo skužiti šta ćemo s njom… šta je to uopće i emu služi.. gle njega kaže Modrobrki, kako bi nas u probleme stavio, limunaši je tako pažljivo i strogo čuvali, vjerojatno nas i traže, a ti bi se još zafrkavao sa tim. Toto nije baš skužio svaku riječ , ali je sigurnosti radi počeo režati na Gambadelegno da ne bi opet uzeo masku. Gambadelegno se uvrijedio, uzeo bocu ruma i išao gledati u knjigu ili bi promijenio kanal pa gledao u plafon, to je radio tako jer nismo imali televizor.

Brzi se po dobrom starom običaju čudio i nije ništa skužio. Mali Manu je rekao.. Morski, znaš šta, mislim da bi to neko trebao procijeniti, jer to što nama izgleda fora , ali nam se čini da vrijedi malo ili ništa , to baš ništa ne znači, jer kao i sa svime tako i sa time, nekome nešto znači ništa, a drugom sve. Mislim da je vrijeme da idemo do Stanislavskog (naš kolega rus koji je bio majstor i organizator za tajne dražbe, di su se prodavali vrlo vrijedni predmeti koju su naravno ukradeni).

Modrobrki je rekao, da mislim da je Manu u pravu, ali do Stanislavskog možemo doci samo preko naše veze na Grenlandu, tamo ima rođaka koji se bavi trkama sa psima. Pravi se amerikanac.. sad se više ne zove Igor nego Ajgor, i nije Stanislavski nego Stanley. Nema veze što je blesav, lik je u biti ok, kaže Manu,  srediti ćemo sastanak sa Stanislavskim preko njega i onda ćemo za Sankt Petersburg pa da vidimo.  

Dani su prolazili, more je bilo dosadno, nisam nalazio veselja ni u kakau i čajnim kolutićima… počeli smo se i kartati, pa smo igrali, uno, ajnc, briškulu i trešete i ko je izgubio morao je glumiti klokana, a to je značilo staviti torbu oko vrata i nositi Tota u njoj 3 sata. Ajde, to je već bilo smiješno, pogotovo kad je Gambadelegno gubio (što je otprilike bilo uvijek).

Uvijek bi netko „nastradao“, tako je to kad je društvo, uvijek je netko meta zezanja, ovaj put je bio Gambadelegno, prošli put je bio Brzi, nekad je, nekad Modrobrki.. među frendovima je to normalno.

U došli mi konačno u grad Thule. Naravno da smo svi riknuli od smijeha, Brzi je rekao da je Toto iz tog mjesta sigurno jer tuli non stop… I onda krene .. šta rade ljudi tamo Thule od jutra do mraka ( a u polarnom krugu smo.. dakle dobrih šest mjeseci). Kako li je samo zathulio ovaj Thuljanin.. pusti glava me boli, ko thuljac mi je i tako dalje, hahahah

I tako šetamo mi gradom i uđemo u zadnju rupetinu od kafića koji se zvao Thu Thu Thule vrag ti piz odnija, ali su ga lokalci zvali samo Thu.. Pa da su me pitali, di si bio? Rekao bi Thu. Pa se ti misli. Hahah.

Modrobrki je pitao vlasnika kafića da li je Ajgor ovjde negdje, rekao je da je danas baš rekao da će doći jer mora prodati neke pse za trku. Odlično! Taman smo stigli u pravo vrijeme na pravo mjesto. I tako smo tamo jeli bišteke od Thuljana pili limunadu i kupili u butigi par kutija za nositi stvari koje se zavidaju na palubu od broda od marke… pogodite… THULE!

I tako prođe par sati i eto ti Igora.. naravno da smo ga zvali imenom koji mu je mama dala… IGOREEEEE.. a frajer se pravi ko da nas ne pozna… jer je amerikanac… kužiš ti njega… AJGOREEEE .. i kaže on YES? Mi ko u zbor.. daj ne pravi se budala i dođi kod nas… Došao je za naš stol i počeo je nešto šaptati kao momci nemojte me otkriti, krijem se od gusara ružnog tvora već pet godina, mrknuo sam mu brod i prodao i kupio uzgajalište pasa za trku… Mi smo ga u čudu gledali i umrli od smijeha… i onda mu kažemo, ma daj pa ulovili ga englezi, nema ga više u zatvoru je.. Kaže on .. da, bio je u zatvoru, pobjegao je i sad plovi Pacifikom navodno.

Riknuli smo, em smo mu makli zlato koje je on ukrao, em sad je i slobodan… ma dobro, srediti ćemo ga ako budemo morali … Nismo rekli Ajgoru (bože dragi) da smo mi makli blago od Ružnog tvora jer nije pametno svoje stvari govoriti baš svakome, a pogotovo ne Ajgoru.

Objasnili smo Ajgoru kako moramo do negovog rođaka Stanisavskog zbog posla, rekao je da će nam srediti susret u Sankt Petersburgu, ali da moramo doći na njegovu feštu i sudjelovati na utrci pasa, ali…

To je već druga priča….

Laku noć gusari

Capt. Morski Valić koji thuli

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s