Otišao sam u krasni Honduras

U davna pradavna vremena kad sam bio mladi gusar, nisam otisao, bio tamo gdje piše da cu otići (u Indoneziju.. točnije na otok Komodo) nego sam zbog problema sa lučkom kapetanijom pobjegao u Honduras. A šta ću! Posada je bila luda više samnom.  Nikad na zelenu, granu s tobom Morski.. Ali nikad.. Ljutio, se mali Manu koji je bio mali od kužine crni pojas treci dan. Toto – morski pas jazavčar mi se zakačio za nogavicu i objesio se ko pršut i vuko sam ga po palubi dobrih dva sata… Nisam kužio da li je ljut ili se igra…

Ti jazavčari su ludi ko medvjedi kad se najedu keksa domačica (vole i kolutiće.. Ali i ja volim kolutiće, tako da sam uvijek medvjede hranio domačica keksima, gledao ih kako luduju, rade spage, plešu glume skulpture ko oni likovi sto glume skulpture po cesti itd. a ja sam grickao kolutiće, ful sam šegav (bio).. Ali to je druga priča) .

Uglavnom, posada je bila dobra, štabela i vesela medvjedi i jazavčar ludi kao i obično i što je najvažinije, svi, ali baš svi, smo bili na broju i ja i mali Manu i Toto morski pas jazavčar i Gamba de legno i Modrobrki i Brzi (koji nije nikako i Bistri).
Naravno da smo brod privezali u gradu Trujillo, super mjesto, ali cijeli Honduras je super… srednja Amerika (karipsko more… Di čes bolje!) malo dalje od nase Tortuge (mislim nije malo dalje, ali je vrlo blizu, spram Europe ili recimo Biserujke) između Trujilla i Tortuge (na Haitima) je samo Jamajka.. a do Europe je pola svijeta.
I tako došli mi u Trujillo da se nađemo sa Bentinhom (Bentinjo je moj kompič, s kojim sam igrao capoeiru – faca totalna) jer svaki put kad je bila neka frka znao sam da sam mogao računati na njega.
Trebao sam na brzinu rješiti taj problem, em me lučka kapetanija gnjavi, policija, vojske (više njih) i sto je najgore – moja posada! Od svih možeš pobjeći, ali od svoje posade nema šanse. Morao sam nesto napraviti…. Bentinjo kojeg sam svojedobno zvao i Acquafresh (kao zubna pasta) jer je imao ful bijele zube, je rekao da ima odličan posao za nas, ali da je velik rizik. Opasno je, možžemo nastradti.. ovo ono.. Ja sam rekao, molim te…. , mi smo, znas i sam prekaljeni gusari.. Češ da je nama to neki problem! Pa mi… Pa mi čovječe, ako nemamo problema, nama je dosadno. Daj pričaj! Daj taj posao opiši da vidimo o čemu se radi…
Vidio sam kako su decki (i Toto) malo se već oraspoložili, a Bentinhom nam je rekao slijedeće. MOMCI! Mi smo rekli, molim te ne viči… Dakle, krene opet Bentinho, momci… Imam posao, ali vi niste likovi za to jer je put za hladne krajeve, znate ono , sniheg led, foke, polarni medvjedi i to..
Mi, smo se samo pogledali i poceli se smijati.. i onda smo rekli . Ma molim te, odradili smo čuda pa čak smo i malog medvjeda Knuta švercali iz Norveške, pričali smo ti..
Ah da kaže Bentinho kojeg smo ovom prilikom nazvali Blentinjo jer zaboravlja i nakon  toga je krenuo (konačno) objašnjavati šta nam je raditi i koliko čemo dobiti zlatnika za dobro obavljen posao, ako ga obavimo, naravno.
Kaže on ovako… Ste čuli za limunaše?
Ne.. U zboru smo to rekli.. Čuj ti imena.. Limunaši…. Sta im je? Imaju, šiljate glave ili su žuti ili, su, kombo? Hahaha kako neko moze biti opasan i ozbiljan sa takvim bedastim imenom… Ko im je ukleti neprijatelj? Mandarinci? A u kompi su, sa kime? Šečerašima i Medovima… I, idu u boj, protiv šmrkavaca hahaha, obično zimi.. HAHAHAHAHA!
Kakva glupost!  Crkli smo od smijeha! 🙂
Blentinjo je rekao, da možda imaju glupo ime, ali, da “drmaju” po srednjoj americi ful. Nas nije bilo bas pretjerano briga, obzirom smo gusari, a ne neki sta ja, znam agronomi kriminalci koji švercaju krumpire, limune i slične stvari.
Uglavnom, trebalo je ukrasti kovčeg s blagom koji, se nalazi u jednom, baru u Tegucigalpa (glavnom gradu Hondurasa) kojeg drže Limunaši i prošvercat ga na Grendland nekim ruskim, švercerima…. Mali Manu je rekao: Pa ja ne mogu vjerovati zar opet u onu, hladnoću!
A, šta se može, moramo se nekako oporaviti, podmititi, sve žive, skupiti lovu i ukrcati se na naše morskog prase kojeg je Bentinho sa svojim dečkima odšlepao već na Tortugu.
Krenuli smo put Tegucigalpa. Vodio nas je prijatelj od Blentinja (šta bi mi bez njega majkemi) koji se zvao Jorge dos Santos Machado Lopez Ribeira, a ljudi su ga od milja zvali Žika,  nakon par dana tandrkanja na kolima koje su vukli dva magarca (tu i tamo i Brzi), u jednoj opasnoj četvrti glavnog grada Hondurasa, koja se zvala Los quatrieros de ihos de puta našli smo famozni bar TRI KOSTURA koji su držali ti jelte.. Ne mogu vjerovati, boze glupo li imena Limunaši u kome se nalazio negdje skriven kovčeg s blagom…
Našli smo za spavati neku brižnu sobu preko puta ulaza u bar da vidimo o čemu se radi, da vidimo koji je đir ljudi, ko svraća često tamo, kada ima najviše ljudi i tako, da vidimo kakve su ima navike, a ne da upadnemo ko hadžija na ispit matematike pa da nas srede…  Morali smo biti lukavi, Gamba de legno je cugao, modrobrki je šiljio brkove, Brzi jeo burek, a mali Manu i ja smo razgovarlai sa Žikom dok je Toto skakao oko Manua jer je želio još keksića (nezasitno stvorenje!!!)
Spustala se noć, galama je rasla i ljudi su se skupljali u baru, živa muzika je roštala ko da je neka opaka fešta, krenuli smo polako sa Žikom i zakorači li u bar, da vidimo koji jeđir, razmišljali kako čemo si odstupnicu spremiti jer smo morali odmah pobjeći, pa smo čak razmišljali da si rješimo dirižabl gospodina Fog-a, nekog uglađenog engleza koji je živio u Hondurasu već duže vrijeme i živio od turističkih obilazaka balonom, ali….
To je vec neka druga priča…
Laku noć

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s