Nordkapp via Malmo

Nordkapp via Malmo

U davna pradavna vremena kad sam bio mladi gusar bili smo Modrobrki, Brzi, Gamba de legno, Manu (majstor od kužine), ja i Toto – tuuužni morski pas jaučar… odnosno jazavčar. Tužan je bio zato jer je pustio Malu u Kopenhagenu, pa ga je Manu tješio kobasicama, majstor Toto je malo cvilio zbog brekice, a malo je cvilio zato jer je žicao kobasice, Manu je šizio i govorio mu da šuti i svaki put kad bi to rekao bi mu šišnuo komad kobasice u usta.

Do Malma smo došli brzo… baš ono… čas posla… i kako smo se vezali, na obali nas je čekao Olag Blavi Bak. Nije ga bilo teško uočiti… ogroman lik velik ko medvjed, pod miškom je držao banjicu sladoleda od čokolade i jeo je sa varnjačom (drvenom žlicom). Erik blesavi nas je upozorio da voli sladoled ful (a ko ga ne voli, mislim ono… ) On nam se obratio odmah dok smo pristajali, bacili smo cimu (konopac) i dok je stavljao knop okok bitve kaže: CO MLADICI, CO STE RIVOLI!? Nasmijali smo se i rekao sam mu odmah: ‘rah me uza ko si ti Olaf! Kazao je kako se ustvari zove Ignac i njegovi su iz Tupljaka (kraj Labina), ali da nije mogao ići okolo po svijetu s tim imenom jer ga nitko nije shvaćao ozbiljno, pa je promijenio ime u Olaf, ali da ga ovako i onako svi zovu BAK jer je jak i velik pravi istarski bik. Super lik, skužio je odmah šta nam treba i rekao je da će riješiti put za Nordkapp s „pola snage“ (njegovo pola snage je bilo mojih snaga i pol do dvije, ali ok…)  samo da se moramo čuvati lokalnih lopova jer su opaki.

Manu je bio sretan i nije ga baš bilo previše briga sto su ti lokalni banditi opasni pa kaze… šta to ima veze sto su opasni… pa prošli smo cijeli svijet uzduž i poprijeko, radili svašta… šta će nam tu neki… i mi smo opasni… Toto je odmah počeo lajati iako nije kužio šta Manu govori, ali je vidio da je uzrujan. Nego, kaže Modrobrki… boys… šta ne vidite da prolazimo opet kroz Oslo… svi sretni što ćemo opet proći kroz taj grad, nismo više razmišljali o tim zlikovcima… za svaki slučaj uzeli smo i naše mačeve (iz Toleda) zlunetrebalo… I tako šetamo se mi Malmom i sjeli mi u gostionicu koja se zvala PAK. U gostionici je radila neka debela žena uvijek nasmijana sa dugom plavom kosom i kikicama…

Pričamo mi sa Olafom / Ignacom i priča nam ono kako sad radi rezervne komade za brodove kao što je naš, da će nam srediti i super jedra ako nam fali, provište isto da nema problema i da ima i mlijeko s okusom čokolade ako hoćemo… Naravno da da, kaže Manu, ali imamo ne znamo ni sami koliko do tamo putujemo… u čemu ćemo ga držati… Onda je Olaf/Ignac zvao tu debelu tetu i rekao joj nešto na uho, otišla je u skladište i došla s nekom kartonskom kutijom i dala Olafu/Ignacu… I onda nam je objasnio…

Mlodi to van je pakovanje… tu mliko more biti misec dan i nema problema… MA DAJ! Rekli smo svi ko jedan… OOO pa to je od lič no!!! Još smo malo igrali pikado u oštariji i išli spavati rano da budemo odmoreni kad krenemo za Oslo. Aaaa baš smo se veselili, Gamba se sjetio i kaže: Ej momci! Sjećate se onih medvjedića? Kako su se ono zvali??? Jedan je bio Knut, a drugi mu je bio blesavi brat, pa moramo ih posjetiti, ko zna koliki su sada! Olaf/Ignac je gledao s nevjericom. Co medvidi? Ma co ste pali z mendule mlodi? (u prevodu, ma šta ste pukli ići gledati medvjede eej!) rekao je u čudu. Mi smo rekli da su to naši dragi medvjedići i da smo svojedobno švercali i čokoladu baš u tim krajevima i brod popravljali tu i da su bili s nama i da nema greške, em znamo kraj, em znamo medvjediće… Da, da ma jopet to je blago, medvidi co moj! (negodovao je Ignac)

Znao sam šta ga muči, išao je s nama do Nordkappa, znao je da smo nabrijani, a nismo ni krenuli, a već se veselimo da idemo vidjeti neke medjvede… više mu ni ti lokalni banditi za koje nas je upozorio, nisu djelovali tako strašno… eehhh caro mio Olaf/Ignac.. hehehehe.

Drugo jutro smo se ukrcali, stavili provište i krenuli brodom uz obalu do Osla… Trajalo je dosta to putovanje, a i nisu neka fora ta sjeverna mora. Mi volimo tople krajeve, a nema ni nešto prometa, tako da nema ni gusarenja… dobro da smo imali još novca od Biserujke jer ne bi imali ni za džeparac… nije mogao čovjek opljačakati ni batanu, tuga nevidjena.. i tako stojimo mi naslonjeni na ogradu od broda dok smo polazili iz Malma i Manu pita Gambu… e Gamba ti se sviđa to mlijeko sa okusom čokolade… Gamba kaže onako da ne uvrijedi Manua.. Paaaa ono, ja sam ti više za rum… ovo mi onako nije nešto, a tebi Modri? Super je da… pa kako ćemo zvati to pakovanje koje traje mjesec dana, pitao je Manu, nemam pojma kaže Modrobrki… a čuj… nastavi Manu, probali smo ga u gostioni PAK, donesla nam ga je debela TETA koja ga napravila najvjerojatnije, pa ja bi ga onda nazvao TETAPAK! Gamba onako pospano je pitao šta??? TETRAPAK?? (slabo je i čuo, osim sto je imao drvenu nogu)… smijali smo se i rekli smo DA! TAKO JE! TETRAPAK! Pa red je da bude jednom i po njemu rekao sam… i nastavili smo piti to čokoladno mlijeko u TETRAPAKU ne TETAPAK-u kako smo zsamislili.. super je bilo i uspjeli smo staviti sa strane  malo i za naše medvjediće koje ćemo valjda vidjeti u Oslu.

Kad smo došli u Oslo, krenuli smo poznatim ulicama i unajmili kućicu u luci, dok je Ignac / Olaf išao srediti prijevoz za nas do Nordkappa. Čuli smo, pričalo se da su te jadne medvjediće svugdje šetali i pokazivali, tako da nismo bili sigurni gdje su više, ali svejedno, bez da ikoga išta žicamo i pitamo krenuli smo prema zoološkom vrtu u nadi da čemo ih sresti. I šetamo mi tako zoološkim vrtom i naiđemo na KNUTA! Aaaaa koje iznenađenje! Knut je izrastao u predivnog velikog bijelog medvjeda i nikoga nije prepoznao osim Manua koji je cijeli put bio s njim još dok je bio mali medvjedić na brodu kad smo ga doveli tu. Prema drugima je bio nepovjerljiv, ali okrenuo bi se prema Manu i počeo cviliti ko Toto, čak je i Toto bio u čudu pa je lajao onako ko da pita Vau? Vaauuu? uUUuuuVau? Hehehehhe… Manu ga je uspio pogladiti po trbuhu, ali jako jako oprezno jer je ipak to sad veliki medvjed i ono što je njemu igra tebi „makne“ pola ruke i noge… u igri… i da… nije bilo šanse da mu se nekako da taj tetrapak sa čokoladnim mlijekom. Šteta… C’est la vie! (takav je život) rekao je Gamba de legno (koji je radio i kao krupier u casinu u Parizu par godina pa naucio čovjek i  francuski, ko bi rekao, a? Tu je i izgubio nogu, ali o tome u drugoj priči) i uglavnom, nakon tog susreta, zadovoljni smo se vratili u kuću.

Tu nas je dočekao Olaf i rekao je da je riješio sve i krzna i prijevoz i provište. Sav sretan što nije išao gledati medvjede, rekao je da možemo komotno krenuti na put za dva dana, kad stignu svi sobovi koje je naručio (u rent-a-sob agenciji je išao po njih). Nismo bili baš najsretniji jer nismo išli sa brodom, ali nismo se dali da nas pila to previše iako je to značilo da će Morsko prase biti vezanou Oslu (opet)

Šta ti je život, gusariš, gusariš, a po najveće blago (ako je to istina, a vjerovatno nije) u životu ideš sa rogatim životinjama na super hladna mjesta, svašta mislim.. pa kako? Ehhh…

Ukrcali smo robu i krenuli, ostali smo bez čokoladnog mlijeka jer smo pocikali sve što smo imali, pa nam je ostalo svega drugog i neko piće koje nam je rijesio Ignac za put, ali

 

To je vec druga priča

 

Laku noć gusari

 

Capt. Morski Valić sa sobom (životinjom ne sa samim sobom) u krznenom kaputu (bože sačuvaj)

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s