Salto Angel i skrivena pećina (prvi dio)

U davna pradavna vremena kad sam bio mladi gusar, bila je mala grupa ali odabrana, nas par svega pet i jedna četvrtina (Toto – dugačak ko dva pasa, a visok ko pola istog)…

Krenuli mi put Caracasa, nije to šala, to je cijeli Atlantik za preći, odmah smo rekli našem malom od kužine da se ne zeza sa provištama, jer ako završimo na šalši biti ćemo ludi do Caracasa, a obzirom da je Manu bio od volje kaže on ovako… boys,, ja ću napraviti sarme i to lončinu takvu da ćete se zaželjeti pašte sa šalšom. Riknuli smo od sreće, hvala ti bože rekao je gamba de legno jer je osim polpeta bio super ljubitelj kiselog kupusa.

Napravio je takve sarme da sam ih čak zapisao i u mom dnevniku koliko su bile dobre, a i spasile su nas! Jer sarme su zdrave, ako vrijedi poslovica jedna jabuka na dan – doktor iz kuće van, onda za one sarme od malog Manua ide poslovica (izmisli je mi tada, dakle gusarska poslovica) jedna sarma na dan – bolest, tuga i tapija ne van kuce nego van planete (znamo da, nema rime, ali mi gusari nismo pjesnici).. liječila je ta sarma deset bolesti – pet znanih i pet neznanih.

I tako, krkali mi sarme i plovili za Caracas… ja sam pričao o Manetu, čisto da znaju kod koga idemo. Mane je bio mali debeli i pio je ko gamba de legno i nabrijan na akciju vrlo vrlo.

Nakon više od mjesec dana (skoro dva mjeseca) plovidbe stigli mi u Caracas.. obzirom je to sjeverni dio Južne Amerike (čuj mene, ali stvarno je) uplovili smo u luku. To je stvaro drugi svijet. Da ne bi upadali u oči pravili smo se englezi (imali smo neku robu što smo opljačkali putem neki engleski brod), a i trebalo nam je malo svega, obzirom smo bili ok, nismo nikoga sredili, samo smo ih ostavili u gačama.. (prvi put u životu vidio sam Tota da se smije).

Mane nas je čekao u “Truloj kobili” konobi u luci poznatoj po drevnom konju začavlanom na strop i po Manetu koji je stalno, ali stalno bio tamo. Prva stvar kada nas je vidio je skočio na noge, zagrlio me pozvao nas da sjednemo i kaže, dečki baš sam se spremao ručati, oćete jesti sarme samnom? Ko iz topa smo rekli NE! Rekao je dobro, dobro.. šta sad pa fine sarmice.. opet je čuo NE!

Malo smo se zezali i odmah smo prešli na stvar, gle Mane, rekao sam došli smo s ciljem, imamo mapu do blaga, treba nam vodić i pomoć netko ko je ovdje doma. Kaze Mane, pa ja sam doma” Reci Morski sta god treba, znaš da ćemo rjesiti. Objansio sam mu ukratko naše putešestijei kako smo došli do mape i kako je on taj koji ce nas voditi, onda ćemo djeliti sve u jednakim djelovima, ako ne nadjemo ništa, zna se NO PRAY – NO PAY ( stari gusarska doskočica .. ako nema plijena nema ni plaće).. Mane je rekao ok i unutar dva dana on je spremio sve sto treba za ekspediciju! Dva dana eej.. brzo ko munja!

Krenuli smo prema Salto Angel (andjeoskim vodopadima).. predivna je Venezuela… Mordrobrki je rekao da vrlo vjerovatno se blago krije iza Salto Angel…. a mislim, doći do đavoljih planina, pa spustiti se na Salto Angel.. samo to je podvig,,, bokte ludi su ti likovi di su isli sakriti blago . komentirao je mali Manu, a gamba de legno je rekao pa valjda su znali zašto, evo nas idemo u potragu za njim, ludi smo isto ko i oni,, Totu nije bilo jasno pa mu je grickao drevnu nogu, onako iz zezanja…

Došli mi do Salto Angel, a meni su pohani gekoni i sok od lijane malo dojadili… Manu je bio opaki majstor mogao je napraviti juhu od kamena da je htio.. ali sok od lijane.. bljak!

Došli smo na podnožje planina ispred nas su bili vodopadi… da se ukopaš od toga koliko je to veliko… evo časna gusarska riječ ako sam vidio veće ikad!

Nakon malo razmišljanja i gledanja uokolo.. vijdeli smo znakove na stijeni koji su bili ucratni i na karti, a Modrobrki kaže A HA! Tuda moramo ići, garant ima pećina tu negdje…

Krenuli smo prema pećini, nije nam se dalo napraviti logor nego smo htjeli spavati tamo, zapaliti vatru, pojesti jos malo onih gekona pohanih i odmoriti. Nakon tri sata hoda naišli smo na stijenu sa velikom ucrtnaom lubanjom u krugu, a modrobrki je gledao kartu i rekao… moramo naci dva drva duga bar tri metra i ugurati u nos lubanji (kao oni štapinji za listiti uši samo za king konga)… Mane se odmah stavio u potragu sa Brzim, a Toto im je čuvao leđa i nakon malo evo ti njih iz boške sa mega štapićima za uši i šišnuli smo ih šeko lubanji u nos… onda nakon par sekundi se čulo ŠKLJAK! Kaoda se lubanja malo pomakla… gurnuli mi to i taj kameni krug se otkotrljao najprije unutra u onda u stanu,, ko neki sef u banci… Manu je opet komentirao… bokte ludi su ovi likovi, pa koliko su radili za to.. Mane je rekao, nenenene nisu to lopovi radili, to je tajno skorivšte nekih plemena koji su ovdje živjeli, ali su ovi to iskorisili..

aaaa rekao je Manu… uuuuu rekao je Toto… zapalii smo baklje i krenuli u skrovitu pećinu…

Ali to je već druga priča

Pozdrav iz pećine

capt, Morski Valić (sa bakljom i mačem iz Toleda)

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s