Orient express

U davna pradavna vremena kad sam bio mladi gusar, bili smo Modrobrki, Brzi, Gamba de legno, ja, mali Manu (mali od kužine) i Toto – morski pas jazavčar. Plovili smo svuda sa našim voljenim Morskim prasetom… bio je jadan sav polupan, ali udoban i neuništiv, da je recimo auto bio bi kao neki stari ford focus caravan diesel, ne liči na nešto, ali ga ne zaustavi ni atomska bomba.

Kako smo izbjegli probleme sa čuvarima otoka, glatko i bez borbe, puni zlata i sa nešto provišta i već spremljene hrane krenuli smo prema Veneciji. Zapadna obala Istre je super nešto… živa uživacija je bila piti vino (malvaziju, a mali Manu je zvao malavizija, hehehehe) i grickati pancetu ko čips, onako na komadiće (čak je i Toto radio mmmmm, aaauuuaaauuuu :)) i gledati i osjetiti miris mora – i more je drugačije, ljepše uz tu obalu. Puni zlata, nismo znali gdje ga sakriti, ok, nešto čemo i potrošiti, ali toga ima masu… treba nam skrovište.

U Veneziji je Gamba de legno imao rođaka koji se zvao Testa de cavolo – poljoprivrednik koji je uzgajao karfiol (jako popularan u ono doba), pa smo mislili se naći s njim. Nije bio baš bistar momak (motika mu je jednim dijelom bila ofarbana u crveno tako da zna sa koje strane je korisititi), ali dooobar – dobar ko karfiol.

Kaže Modrobrki: pa dobro, ne mora biti bistar da sakrije to zlato. Sakriti čemo ga mi kod njega, važno da imamo gdje, a da nas nebi otkucao kome, kazati čemo da igramo žmurice, dok on žmuri mi čemo sakriti blago. Kaže Gamba, koliko je ovo opaljeno u glavu još će i upaliti taj štos.

Testa de cavolo je imao zemlju kraj Venecije (Rosolina mare) u jednom selu što je bilo odlično za nas, da ne ulazimo u lagunu Venecije sa morskim prasetom nego da udjemo pješke, onako trustički. Pristali mi u Rosolina mare… jedno malo vržmo reći turističko mjesto, gdje smo vezali naše Morsko prase. Obzirom da je Gamba de legno tamo imao još prijatelja osim svog rođaka Teste di cavolo, nije mu bilo teško naći pouzdanu osobu koja će nam čuvati brod (za nešto novaca – jer svatko tko radi mora biti nagrađen, molim lijepo). Vezali se na obalu i polako krenuli prema plaži koju je čuvao ne čuvar već heroj plaže (tako je barem on govorio za sebe) Milivoje Stefanović zvan Macan. Kako je vidio Gambu uzviknuo je: PA DE SI GAMBA LAFE sa dva F! Mali Manu se pitao zašto heroj plaže (pitao sam se i ja ako cemo pravo), a Gamba je rekao da se on tako voli šaliti jer je strankinjama uvijek prodavao neke herojske priče, kako je spasio brod pun djece, kako je dojio mlade delfine, spasio sve vjeverice u Rosolina mare, itd.… superman bokte, hahahah. Riknuli smo od smijeha, vrjaži šašavi švalerko – nadimak Macan (kako se inače predstavljao je bio pun pogodak, hehehe). I tako, dali mi na čuvanje naše drago Morsko prase Macanu, dali mu i pedest zlatnika i obecali jos toliko kad se vratimo, unajmili kočiju i krenuli sakriti dio blaga kod Teste de cavolo.

Kako smo došli kod tog “bistrog” momka tako smo shvatili da tu baš nemamo šta tražiti (nismo imali o čemu pričati s njim, čak je i Toto bio zbunjen, a Brzi je počeo biti nervozan), jednostavno smo mu rekli da zatvori oči da sakrijemo tu nešto, on je rekao u redu, stavio ruke na lice i brojao do sto, a mi smo zakopali dio blaga ispod jednog starog kestena pored kuće od Teste de cavolo i iznad toga stavili kučicu za psa (pas se zvao Jack i on je jadan jeo karfiol). Dali mu par zlatnika čisto da ga usrećimo malo, pojeli maneštru od karfiola (nikad više) i sa kočijom se uputili u Veneciju. I tako dok smo se vozili, gledali malo taj kraj, Brzi kaže, ajmo već kad smo tako puni zlatnika vlakom do Londona pa brodom do Švedske. Odlična ideja je bila ta ići vlakom.. Udobno, mirno, taman da sačuvamo snagu. Kaže Brzi: Ukrcamo se na Orient express i ko baje putujemo do Londona. To ti je vlak super mega super, cijeli put je doživljaj. Pravo čudo je bilo da je Brzi išta rekao, čim je tako izrazio želju, mora da je super jer se nikad taj ni zbog čega nije bunio ni zahtjevao. Došli mi u Veneciju, prespavali u hotel Danieli i sutradan se ukrcali na Orient express. AAAA kakav vlak, koja je to fora! Kako smo se dobro provodili, ko smo na nekom super izletu, nikad tako dobro nam nije bilo. Dobro je rekao Brzi. Čak je i Toto imao svoj krevetić, šetali smo vlakom, Modrobrki je čitao nešto, u salonu je Gamba de legno pio vrhunski konjak , a na večer bi zajedno jeli u vagon restoranu takve delicije da je Manu stalno žicao kuhara da mu da recept (pametno tako da možemo i mi ih jesti na brodu). Šteta što je put trajao samo sedam dana – baš šteta. Mali Manu se družio i sa nekom tetom Agatom koja je rekla da se bavi pisanjem knjiga. Manu je odmah pitao: Šta gusarskih? Ona je rekla, ma neee.. Krimi romana… Manu nije bio baš oduševljen, kako krimi roman može biti bolji od gusarskih priča (to se i ja dan danas pitam), ali dobro.. Ta gospođa je bila ful poznata po tism svojim pričama, će biti da su vrijedile.. Nikad nismo pročitali ni jednu. Čak legenda kaže, kad je “netko” mrknuo tortu (recimo da znamo ko je to mogao biti, hehehe) tijekom puta pa se nije znalo ko je, pa je kuhar poludio, po svuda je tražio i tako to, a ona je sve to bilježila i na okrenula priču da bude napeta… Na kraju je Manu napravio svoju Tortu spezial di je kuhar pao na bulju kako je dobra, tako da je i Manu njemu dao jedan recept (dan danas se vjerovatno služi u vlaku ta torta) da se rješi frka, svi smo se dobro nasmijali, nakrkali torte i bez nervoze stigli na odredište.

Kako smo se iskrcali, tako smo krenuli prema luci tražiti neki brod koji bi nas prebacio u Malmo u Švedskoj, ali to je već druga priča….

 

Capt. Morski Valić

 

ORIENT EXPRESS (instagram)

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s