Ključ i zbunj

U davna pradavna vremerna kad sam bio mladi gusar, bili smo Modrobrki, Brzi, Gamba de legno, ja, mali Manu (mali od kužine) i Toto – morski pas jazavčar (koji je imao uši ko dvije fete pršuta, a vidi se i na slici)

Bio je miran dan na otoku Brioni, mali Manu si je dao oduška u kuhinji, koja je konačno bila prava kuhinja, a ne brodska cambusa gdje si obično stisnut kao šaban u košulji subotom u nekom agro klubu (diskoteka gdje se pušta narodna nazovi glazba). Kuhao je svašta nešto, ne znam ni kako se zvalo sve to, prašina od maslina sa kozicama na bugarski, fondue od ementala sa grožđicama, polpete alla Gamba de legno (flambirane sa rumom) i tako, uglavnom – uživao je jako i nije štedio ni truda ni vremena.

Gamba je nešto proučavao kartu Briona (proučavali smo svi, ali nismo ništa kužili), gledali taj nazovi ključ koji je ličio na dugački nazubljeni trokut (točno, kao čokolada toblerone) i obzirom da nam je bila puna kapa (i to ona gusarska) više tog proučavanja, odlučili smo prošetati otokom, pogledati malo tu rimsku vilu, te stijene, plaže i sve čega ima i nema, naravno sa Zelenim koji nam je objašnjavao šta je vo, šta je ono.. Ko da smo turisti.

I tako šetamo mi, čekamo da Manu napravi večeru, kadli! Naiđemo na jednu stijenu, koja je kao mali kanjon sa nekim isklesanim portretom, idemo mi dalje i nakon par metara nadjemo jednu glatku stijenu punu rupa, nizgled bezveze, ali nekako su ful točne, kao laserom izrezane… boh… čudno. Gledamo mi u taj zid, a Gamba de legno pita: Sta ima u tom zidu da tako zurite u njega, izgleda kao neka feta ementalera, bez veze…. Imaš pravo Gambino sam rekao – dosadilo nam i to, okrenuli se i vratili u kolibu jesti.

Toto je trčkarao oko stola i žicao hranu (malo prase, stalno je jeo i stalno je bio gladan) Uzeo sam ga u krilo i gledam ja taj ključ, a stalno mi u glavi kameni ementaler (onaj zid sa rupama)… i odjednom mi padne na pamet! PA DA! Svi su rekli šta ti je sad Morski?! Pa da… onaj zid sa rupama je u stvari portun, a ovaj nazovi ključ je ključ od toga.. To se negdje mora nekako uklopiti. Od uzbuđenja nismo mogli spavati, ni piti ni jesti više… jedva smao dočekali jutro. Kako je svanulo svi smo bili orni krenuti prema tom šupljem kamenu… došli mi, rupa milijon i gledamo malo kljuc . malo rupe (a Toto njuska okolo). Nakon dva sata što smo tako pipkali, probavali gurati taj ključ, mali Manu kaže, pa možda je rješenje otvaranja u karti. I pogledamo mi opet tu kartu, a Manu je okrene prema suncu i vidio je kako su sa vodenim žigom utisnute (bezbojna štampa, vide se samo obrisi) brojke: 5 lijevo, 2 dole, od 4 rupe na dnu. Okreni na desno i gurni do kraja (koristi štap). Nadjemo KONAČNO tu rupu na zidu (mamicujojnjenu) i gurnemo štap,a obzirom da je mali Manu imao varnjaču sa sobom (jer su ga svrbila leđa) imali smo i štap, pa smo okrenuli ključ i mali Manu je gurno sa varnjačom ključ do kraja.

Kako je ključ upao, tako je izgledalo ko da će se kamen srušiti, no valjda je taj prastari mehanizam proradio ko švicarski sat i ta se ploča samo uvukla u pod. Čudo! Zbunjoza samo takva, šta sad… otvor koji je bio pred nama vodio je negdje, baklje smo napravili na licu mjesta sa starim čarapama od Zelenog i starim uljem i krenuli unutra. Nakon svega nekoliko metaraušli smo u jednu veliku okruglu prostoriju koja je imala stazu do centra u obliku spirale, u centru je bila gomila zlatnika, a na jednom stupu zlatna šipka sa nekakvim natpisom. BIli smo van sebe, najprije cijeli taj cirkus sa vratima, sad ta soba, pa zlatnici, pa ta šipka… a ma….

Modrobrki je rekao: Dečki, nemojmo se zekati ovo je neki trik sto posto! Ajmo ovako, mislim da ona šipka zabodena u stup pokreće mehanizam koji zatrpava sve, ajmo naprije odnijeti zlato, pa čemo smisliti kako šipku uzeti bez da nastradamo.

Imaš pravo, rekli smo i krenuli raditi. Zelenog smo nažicali da nam nabavi prazne vreće od ugljena, u njih smo natrpali zlatnike i kad smo sve prebacili u brod, pustili na brodu Tota i malog Manua s puškom da čuvaju zlato, Zelenom smo dali njegov dio i sada je bio problem šipka. Brzi je zavidao jednu staru koloturu sa broda na plafon od sobe kroz koju smo provukli špagu, zavezali za jedan kraj šipku,a mi smo sa drugim krajem špage izašli van te mini pečine i potegli da je izvučemo iz stupa. Srećom da smo oprezni i da Modrobrki dobro zapaža. Tako je i bilo kako je govorio. Jedva, ali jedva, jedva smo uspjeli izvučiu šipku iz te prostorije, kako smo ivukli šipku tako se je sve počelo rušiti, ali sve! U zadnjem trenutku smo dohvatili šipku, a tamo gdje je bio ulaz ostala je samo hrpa kamenja.. Djelovalo je jednako bez vez kao kad smo tu kamenu fetu ementalera vidjeli na početku.

Obzirom da je to rušenje izazvalo veliku buku morali smo brzo zgiljati sa otoka, kako nas ne bi čuvari dohvatili, ne bi nas Zeleni spasio nikako, nema šanse, tkao da smo se na brzinu pozdravili, ukrcali na brod, digli sidro i krenuli put Venecije, ali to je već druga priča…

 

capt . Morski Valić

 

BRIJUNI (instagram)

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s