Brod s blagom

U davna, pradavna vremena kada sam bio mladi gusar… bili smo Gamba di legno, Modrobrki, Brzi, ja, mali Manu i Toto – morski pas jazavčar.

Mali Manu je bio mali od kužine i volio je kuhati za riknuti, ali je inače pomagao u svemu… u svašta se razumio, a Toto je bio njegov.. kako bi se reklo, ko ovi roboti usisavači danas.. šta god bi palo na pod od hrane, Toto je počistio.

Jedan dan kada smo se pripremali da idemo opljačkati neprijateljske brodove, a to su bile ogromni jedrenjaci koji su prevozili zlato iz Južne Amerike, krenemo mi na naš brod kada ono brod pušta na sve strane!!! Jadni naš Pedoč (tako smo zvali naš brod od milja iako mu je pravo ime bilo Morsko prase.)!!!

Grozno! Pomislili smo svi skupa, kako nema smisla ikoga ići napadati sa takvim brodom kada ćemo se potopiti i prije nego što dodjemo do tih lopova koji kradu zlato i nose ga u Europu…

Šta ćemo sad!?

Brzi kaže: Morski, ajmo sada kod mog prijatelja stolara Žike Pilice da nam popravi brod…
Modrobrki kaže: Ne ajmo u luku, pobacamo sve mornare sa prvog broda u more, ukrademo brod i palimo ravno na neprijatelja da ga opljačkamo, Gamba de legno je ležao u hladu i nije ga baš nešto pretjerano bilo briga.. imao je svoje polpete i crno vino i ništa ga nije moglo omesti u onom što je za njega bilo najbolje jelo na svijetu (koje je naravno napravio mali Manu, a Toto nije uspio srediti)… onda se javio mali Manu: IMAM IDEJU!!! Ja sam mislio, ok, ako Manu ima ideju sigurno neće lupiti negu glupost nego se sjetio nešto dobro.

Ajde reci Manu, koja ti je ideja, upitao sam. Pa kapetane Morski (Brzi kada me htio zekati onda bi me zvao noštromo Tzunami, hehehehe), zašto ne odemo u luku u koju će pristati taj jedrenjak sa zlatom, ukrademo cijeli brod sa zlatom i draguljima i isplovimo za Karibe u našu skrivenu gusarsku luku, a sa novcem što dobijemo od prodanog broda kupimo sve što nam je potrebno za otploviti: odjeću, hranu, oružje itd.

Pomislio sam, to je odlična ideja, ALI, ALI, ALI…. kako ćemo doznati gdje će pristati brod, koliko će čuvara biti na brodu i oko njega.. hmmmm… može biti jako, jako opasno…

Dakle, razmišljali smo ovako.. od prodaje broda možemo zaradti otprilike 10.000 zlatnika, što je ok. Treba nam hrane za tri mjeseca putovanja od Lisabona do naše skrivene gusarske luke koju smo zvali Tortuga – tamo nas nitko nikad nije mogao naći, taman da je ne znam kako poznavao to more… ali treba nam posada, treba nam prevoz za put do Lisabona, gdje bi trebao pristati brod sa blagom, treba nam netko od povjerenja ko ce nam davati dobre informacije.. treba nam svasta…

Bilo je kasno ljeto, ali nam nije bilo jako toplo već svježe jer smo bili u Lubenicama na otoku Cresu, a tamo je uvjek hladno. Sviđala nam se ta ideja da malo odmorimo od silnih doživljaja što smo imali po raznim našim putešestijama, a moralo je biti neko skrovito mjesto gjde se vidi dobar komad mora, ako nekim slučajem nas počnu tražiti, vojska, žandari ili drugi lopovi sa kojima nismo bili u najboljim odnosima… odnosno u nikakvim… odnosno neprijateljskim odnosima, može se reći da se nismo sa tim elementima nikako voljeli… dobro nismo ni mi bili baš dobrice.. pomagali smo svima, pogotovo onima koji su nekakvoj nevolji, ali nije se moglo za nas reći da smo baš bebe, ono.. barabe, ali dobre.

Bili smo prekaljeni gusari koji su se mlatili sa drugim gusarima, otimali ukradeno blago raznim vojskama koji su krali od domorodaca iz Južne Amerike pa jedan dio vraćali, jedan uzeli sebi i jedan dio davali drugima kojima je trebalo… sve u svemu, malo nas je bilo, svega pet i jedna četvrtina (Toto) – ali pravih.

S obzirom da se svima nama činila to kao jedina dobra ideja ukrasti brod sa blagom u luci, bez obzira što je jako opasna i svakako može završiti, odlučili smo skovati plan kako ukrasti brod s blagom.

Dok smo tako sjedili u kantini u Lubenicama, a naš Gamba di legno opet spavao, čija je ideja i bila da dođemo baš tu u Lubenice na odmor… počeli smo razgovarati o tome što nam je prvo učiniti. Prva i osnovna stvar je bila doznati kada će brod sa blagom uploviti u luku u Lisabonu u Portugalu, to nam je bilo najvažnije kako bi znali koliko imamo vremena na raspolaganju da ga opljačkamo, a druga stvar, jako jako važna, je bila ta da doznamo koliko je zaštičen taj brod koliko ima vojnika, topova, čuvara, koliko se zadržava u luci i kada i kako će napraviti prekrcaj blaga iz broda u kraljevski trezor. Prvio dio plana je bio potražiti pravu osobu, a ostatak plana dogovoriti kada dobijemo te informacije.

Znači trebao nam je netko tko je u kraljevskoj gardi portugalaca…. komplicirano da, ali ne previše.

Prije nego što sam se odmetnuo u gusare radio sam kao prvi oficir broda za jednu brazilsku kompaniju, a komandant mi je bio Bentinho (čita se Bentinjo… onaj iz Manausa.. .Aquafresh), koji je poznavao gotovo sve pomorce koji su plovili od Južne Amerike u Europu, Afriku i Ameriku, pa sam pretpostavio da poznaje i kraljevsku gardu koja prati ukradeno indijansko blago iz Brazila u Portugal. Bili smo prijatelji, osim što smo zajedno radili nekada davno. Bio je visok crnac, jak i opasan, ali pravi prijatelj i volio se šaliti. Kada nije bilo posla obično je znao otići na mjesec/dva u Casablancu (u Maroku), tamo je imao neke rođake pa bi tamo bio na odmoru. Jedne godine smo čak bili i skupa u Casablanci, on je bio kod svojih rođaka, a ja sam čekao ukrcaj na brod za Tenerife (jedan otok koji spada pod Španjolsku, a nalazi se blizu obale Maroka.)

S obzirom da je to kasno ljeto baš bilo vrijeme kada Bentinho odlazi na odmor, morali smo prodati naš dragi brod koji samo što se nije potopio, uzeti novac, srediti si neki prevoz do obale i ukrcati se u Rijeci na neki brod koji ide za Ameriku da se putem možemo iskrcati u Casablancu. Dok smo tako pričali, mali Manu je šutio i gledao kroz prozor u more zamišljeno. Brzi ga je upitao, šta je majstore, šta misliš? A, ništa specijalno… žao mi je što se opraštamo da našeg Morskog praseta, osjećam se kao da ga izdajemo i on je dio nas, koliko puta nas je spasio!? Gamba de legno koji je spavao, trgnuo se iz sna i po običaju onako odsutan kako je inače bio, valjda nije mogao ostati ravnodušan prema onome što je rekao Manu pa je rekao slijedeće.. sjećam se ko da je jučer bilo:

Manu, brod je super, spasio nas je sto puta, udoban je, brz je, ali je predmet, a ne čovjek i ne – nismo ga izdali, nego će nam pomoći i ovaj put što ćemo ga prodati, napraviti posao u Portugalu, a ukradeni brod ćemo nazvati po njemu “Morsko prase 2”. Manu je već bio bolje raspoložen i shvatio je da se za stvari ne treba vezivati, pa mu se odmah malo raspoloženje popravilo iako mu nije baš potpuno bilo po volji.

Slijedećeg jutra, nakon što je Manu napravio bogovski doručak, krenuli smo odmah u akciju prodaje broda, pitali su bili već za njega neki lokalni trgovci, trebao im je za prevoz robe i putnika sa Cresa na kopno i okolne otoke, pa smo bez problema prodali naše drago Morsko prase AKA pedoč od milja za 10.000 zlatnika lokalnom trgovcu Barba Luki Šegavcu iz sela Tribulje na Krku.

Sretan on – sretni mi.

 

Nastavak slijedi….

 

capt. Morski Valić

 

CRES / LUBENICE (instagram)

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s